Strava umirućeg sela (i grada) – „Zavodnik“ Dejana Ognjanovića

Izrazito aktivan niški pisac, kritičar, prevodilac i esejista, Dejan Ognjanović, koji od 2012. nosi i titulu doktora, dobijenu odbranom rada u kojem istražuje razvoj horor žanra u anglo-američkoj književnosti, dodao je prošle godine svom nemalom opusu i knjigu pod naslovom Zavodnik. Posredi je njegov drugi roman, u kojem nastavlja svoj dijalog sa tradicijom žanra kojem se, kao teoretičar i praktičar, posvetio. Zavodnik će, naime, osim kao uzbudljiva priča, ljubiteljima književne strave biti zanimljiv i kao očigledan omaž ili replika na osvedočeni horor klasik iz 1898. – Okretaj zavrtnja američko-engleskog pisca Henrija Džejmsa.

Zavodnik, Dejan Ognjanović, korice

Zavodnik, korice

Ne samo da se, poput slavnog uzora, opredelio da priču iznese glasom nepouzdanog pripovedača, i da mu je jedan od osnovnih ciljeva ambivalentnost i nedorečenost teksta, koje treba da omoguće više različitih tumačenja, i da ostave čitaoca u nekoj vrsti prijatno nelagodne nedoumice i nezadovoljene znatiželje, nego su i sve ključne tačke zapleta preslikane i prenesene u domaće ruralno okruženje. Glavni lik romana je magistrand na katedri za Engleski jezik i književnost Niškog univerziteta, kojeg bogati biznismen angažuje da letnji raspust provede u selu Špaj, nadomak Niša, ne bi li deci njegovog prerano preminulog brata davao časove engleskog jezika. Došavši u polumrtvo selo, u kojem živi još samo nekolicina staraca, profesor uviđa da bi njegova prava misija trebalo da bude da dvoje simpatične dece – Miloša i Bilju – nekako izbavi iz tog okruženja, i otrgne od pogubnog uticaja njihove sujeverne babe, Grozde, sa kojom, ostavši bez oba roditelja, odrastaju. No, kako dani i poglavlja odmiču, profesor se suočava sa sve snažnijim nagoveštajima da u domaćinstvu u kojem se obreo vrebaju daleko strašnije opasnosti od nemaštine, nehigijenskih uslova života i nazadnih staričinih pogleda na svet, kojima su dečica izložena, u odsustvu mlađih staratelja ili makar društva vršnjaka:

Pred kućom se pojavljuje iskasapljeni leš psa koji je napao malog Miloša, komšije zakukuljeno i zlokobno govore o pokojnom ocu profesorovih učenika, a deca samouvereno i ubeđeno tvrde da će se on vratiti iz groba, i ponovo biti uz njih…

Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.

Dok roman odmiče, ukazuju se bar dva značenjska sloja u kojima se može slutiti osnovna unutarnja motivacija za pisanje priče.

Pre svega, izuzetno je upečatljiv motiv propadanja sela, koji se nameće u prvom planu, dok se iz drugog, implicitno, ali prilično jasno, nazire i propast celog nesrećnog srpskog društva.

Dosta pažnje je posvećeno i postavljanju neodlučnosti između racionalnog i sujevernog, tj. realističnog i natprirodnog tumačenja priča o prošlosti porodice u kojoj se profesor zatekao, a prvenstveno u vezi sa rođenjem i životnim putem pokojnog oca, Mihajla. Iz šturih reči meštana, profesor uspeva da shvati da je imenovani bio daleko od omiljenog u toj sredini, i da je, naprotiv, oduvek važio za nekakvu nečastivu, prezrenja vrednu ličnost, za čiji se dolazak na svet vezuju za nekakve nejasne rituale, magiju – bogohulne pojave, o kojima se samo šapuće, ili govori tek u natuknicama. Profesor sve te nagoveštaje odbacuje kao sujeverje, i u njegovom tumačenju, priča o Mihajlu postaje dobro poznata priča o tome kako osobene ličnosti (Mihajlo je, naime, bio senzitivni, nadareni slikar) postaju predmet neshvatanja i prezira u malim, zaostalim sredinama. S druge strane, osim uverenja baba Grozde – svakako najupečatljivijeg lika u knjizi! – i dece, da će se pokojni Mihajlo vratiti, čitav niz događaja i detalja na koje pripovedač nailazi nagoveštavaju da u svim tim govorkanjima i šuškanju itekako ima istine. I ne samo da se sluti da bi ta fantastična priča o nekakvoj demonskoj Mihajlovoj prirodi mogla biti verodostojna, nego su i lik babe Grozde i njen prisni odnos sa decom toliko dobro postavljeni, da u izvesnim trenucima mogu izazvati i simpatije čitalaca, budeći istovremeno i prezir prema profesoru koji želi da razori jedan svet svojim nerazumevanjem i ingnorantskim, rigidnim stavovima.

Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava. Svoj magistarski rad, koji bi trebalo da bude vrhunac njegove dotadašnje akademske karijere, doživljava kao nužno zlo, a sa niškog asfalta beži na selo, da bi predahnuo, očigledno nezadovoljan, umoren, možda čak i zgađen nad svojim urbanim životom mladog intelektualca. Begunca od tog, takvog, života, zatičemo u maštanju o tome kako će „spasiti“ mališane kada im pomogne da se i oni priključe upravo tom istom, takvom, životu. Ne našavši smisao u svojim aktivnostima u gradu, tu prazninu nastoji da popuni „popravljajući“ tuđe živote, i ovo se, koliko kao slika o uzaludnosti potrage za smislom, može videti i kao izraz gorkog razočaranja u vrednosti, dostignuća i perspektive savremene civilizacije…

Ipak, postavivši sebi zadatak da ovaploti golicavu nedorečenost i nezaokruženost, koja prosto ne dozvoljava da se bilo koje tumačenje samouvereno i s punim pravom brani – onakvu nedorečenost kakva više od veka izaziva prijatnu frustraciju i fascinira čitaoce Džejmsovog remek-dela – Ognjanović i ne zalazi dublje u istraživanje bilo koje od pomenutih tematika. I odumiranje sela, i tenzije između racionalnog i tradicionalnog pogleda na svet, i pritajena psihološka i metafizička kriza koja je zadesila glavnog junaka, nisu onako pažljivo opisani da bi bili dovedeni do svojih krajnjih ishodišta, već da bi svojom uverljivošću dali podršku osnovnom, unapred sračunatom, žanrovskom efektu, koji roman treba da ostavi na čitaoca. Njegov prvenstveni cilj jeste da bude efektan horor, i u tome u dobroj meri i uspeva.

Među mane rukopisa može se ubrojati povremena raspričanost pripovedača: pojedini delovi bili bi efektniji i srećnije uklopljeni u celinu kada bi bili kraći. Zatim, pojedini pasaži, uglavnom ironično intonirani, u kojima pripovedač svoje opservacije iznosi kolokvijalnim jezikom, možda doprinose da tekst zvuči savremeno, ali donekle razbijaju atmosferu. Najzad, s obzirom na to u kojoj se meri delo oslanja na Džejmsov čuveni rukopis, neizostavna su, mada svakako nezahvalna, poređenja krajnjih dometa Zavodnika i Okretaja zavrtnja:

Ekonomisanje informacijama i natuknicama o mogućim rešenjima nedoumice nepouzdanog pripovedača svakako je elegantnije i efektnije u Džejmsovom delu. S druge strane, Ognjanovićev tekst je duži i kompleksniji, zahvaljujući očiglednoj potrebi autora da, prateći pri tom strogo Džejmsovu strukturu, ostavi čitav niz komentara o različitim pojavama… I možda nas upravo zato kraj Zavodnika može ostaviti u delimičnom nezadovoljstvu, budući da su njegovi značenjski potencijali (koji upravo potiču iz te želje autora da se o pojedinim temama izrazi) stavljeni u drugi plan, zarad žanrovske „pravovernosti“ i utiska.

No, kako god bilo, ovo jeste dobar roman – ako ne i bolji, onda svakako na nivou ranijih radova pisca.

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *