PRIKAZ: Vrata sumraka Mladena Jakovljevića

Poslednjih nekoliko godina se u knjižarama blago povećao izbor domaćih romana koji pripadaju epskoj fantastici, a nisu nekakva (često loša) interpretacija slovenske mitologije. Najnoviji dodatak ovom žanru je roman „Vrata sumraka”, prvenac relativno mladog autora Mladena Jakovljevića, objavljen u izdanju „Everest Medije” (edicija „Znaka Sagite”) krajem prethodne (2014.) godine.

„Vrata sumraka” je roman očigledno inspirisan Tolkinovim delima. Prolog knjige najviše podseća na skraćenu verziju „Silmariliona”, sa prepričanom mitologijom i istorijom sveta u kome se odvija centralna radnja, koja pak najviše nalikuje na „Gospodara prstenova”: heroj koji za mentora ima mudrog čarobnjaka igrom slučajeva biva umešan u događaje od kojih zavisi sudbina zemlje, i naoružan predmetom koji mu daje moć nevidljivosti, mora da otputuje daleko u nepoznatu i opasnu zemlju i prenese magični artefakt od jedne lokacije do druge da bi porazio mračnog gospodara, slugu palog boga, a usput susreće neočekivane saveznike i sukobljava se sa raznoraznim čudovištima. Međutim, tu sve sličnosti sa Tolkinovim knjigama prestaju, a razlike predstavljaju glavni razlog zbog koga će potencijalnim čitaocima knjiga biti primamljiva.

Korice

Korice

Glavi lik romana, Stelo, nije naivni neiskusni klinac, već vremešni veteran, pripadnik gotovo besmrtne rase koja već vekovima živi odsečena od ostatka sveta. Njegov motiv za odlazak na putešestvije takođe nije samo „jer mu je čarobnjak rekao”, već da spasi princezu koja je, pored toga što je poslednji izdanak svete kraljevske loze, i njegova jedina ljubav. Druga veća razlike je to da antagonisti radnje, rasa koja obitava iza titularnih Vrata Sumraka, nisu prosta čudovišta koja su zla da bi bila zla, nego narod koji ispašta jer je njihov patron izvukao deblji kraj u borbi bogova, što ih čini mnogo dopadljivijim. Ove dve razlike priči daju dodatni nivo dubine i čine je manje naivnom od drugih sličnih dela.

Priča romana prati dva toka događaja: putovanje Stela u zemlje iza Vrata u potrazi za nestalom princezom i situaciju u rodnoj mu zemlji koja pada u paniku i sprema se za novi rat, s tim da prva naracija znatno dinamičnija i zanimljivija za čitanje. Jakovljević je pokušao da stvori unikatan i upečatljiv svet, sa originalnim magijskim sistemom i jedinstvenom kulturom, florom i faunom, i u tome je delimično uspeo. Roman je izuzetno slikovit, scene poput Stelovog meditiranja u magičnom krugu oko koga obilaze džinovske strvinarske stonoge, ili bekstva od otrovnih zmijolikih zmajeva kroz šumu obavijenom maglom, izuzetno su upečatljive i urezuju se u sećanje. S obzirom da se najveći deo radnje svodi na putovanje i akciono-avanturističke deonice, nema mnogo mesta za razvoj likova, tako da do samog kraja ne saznajemo mnogo više o njima sem imena i par fizičkih karakteristika.

Iako roman predstavlja svojevrsnu celinu, usput otvara mnoga vrata spominjući daleke predele i izgubljene kraljeve, a kraj, iako nije baš cliffhanger, ostavlja više mogućnosti, tako da u nekoj budućnosti možemo očekivati i nastavak. U duhu klasičnih fantasy romana, „Vrata sumraka” obiluje mapama i crtežima magičnih simbola. Knjiga je detaljno ispeglana i u njoj nećete naći slovne, stilske ili bilo kakve druge greške.

Sličnost sa „Gospodarem prstenova” će nekima biti plus, a nekima minus, ali i bez obzira na taj aspekt, knjiga definitivno ima šta da ponudi. Vreme u kojem je radnja smeštena, nešto nakon sumraka bogova, a pre doba u kojem je magija retkost, rasplamsava maštu i otvara svet koji je i dalje divlji, neistražen i pruža beskonačne mogućnosti. Uz malo sreće, Jakovljevićevi likovi će malo sazreti i uputiti se još jednom u njegova prostranstva u nekoj idućoj knjizi.

Nenad Pavlović

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *