Tito stiže iz Haga – Slobodanida Bobana Kneževića

Lik druga Tita sa četničkom kokardom na glavi zagolicao je maštu čitalaca krajem avgusta protekle godine, kada se pojavio na naslovnoj korici „Slobodanide“. Posredi je, naravno, četvrti roman Bobana Kneževića – pisca, izdavača i urednika, kojeg domaćim ljubiteljima NF nije potrebno naročito predstavljati.
Premda se njegova dela, kako i sâm voli da ističe, prilično razlikuju, čitaoci koji su ga prethodnih decenija pratili prepoznaće već na početku novog ostvarenja postavku i postupak kakve su kod Bobana i ranije imali prilike da vide. Naime, u priču nas uvodi pomoću lika koji se nalazi u misterioznim, vanrednim okolnostima, koje se razlikuju od njegovih uobičajenih iskustava u već oneobičenom svetu čiji je deo, a da su pri tom te okolnosti i njemu nejasne, što proizvodi tenziju i nelagodu. Okruženje u kojem smo se ovoga puta zatekli jeste alternativna Srbija 2006. godine, a poprište većine zbivanja u romanu jeste Karusel, neka vrsta velike diskoteke, sagrađene na Velikom Ratnom Ostrvu, u kojoj posetioci ostavljaju pozamašne sume novca da bi svoju svest preneli u glave androida sasvim nalik ljudima, takozvanih avatara, koji su napravljeni po likovima slavnih ličnosti srpske istorije, kao što su Ivo Andrić, Vuk Stefanović Karadžić, Dositej Obradović, Petar Petrović Njegoš, Milena Barili, Mileva Ajnštajn, i mnogi drugi. Potom, tako „prerušeni“, oni anonimno uživaju u ludom provodu.

Naslovna strana

Naslovna strana

U prvom poglavlju, službenik obezbeđenja u Karuselu, čija svest je preseljena u avatar Koste Abraševića, ima zadatak da naročito pažljivo prati ponašanje posetioca prerušenog u Njegoša. Sudeći po tom posebnom tretmanu, zaključuje on, posredi je neka veoma značajna ličnost. No, osim misterioznog „Njegoša“, u objektu se pojavljuje se i devojka Fiona, koja, kako se „Kosti“ čini, uopšte i nije avatar, što ga dodatno zbunjuje. Ipak, iako je postavka zanimljiva, nelagoda koju Boban pokušava da dočara nije onoliko ubedljiva, zgusnuta i živa, kao u nekim od njegovih ranijih radova (npr., u romanu „Poslednji Srbin“, i noveli „Vampirijada“), a prestup koji „Njegoš“ čini (napuštanje zgrade Karusela) ostaje prilično mlak i prozaičan…
Kasnije, ispostaviće se da ni „Kosta“, ni „Njegoš“ – iako je dosta prostora potrošeno na njihovo preganjanje bez bitne poente – nisu važni za zaplet romana, koji počinje tek na 71. stranici. U pozadini događanja krije se tajna služba, koja do kraja ostaje mistifikovana, a koja pokušava da oslobodi bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, iz Sheveningenskog pritvora, u kojem boravi tokom suđenja pred Haškim tribunalom. To nameravaju da urade tako što će ga, pod izgovorom testiranja nove tehnologije prenosa svesti u avatare sa velike daljine uključiti u zabavu u Karuselu, direktno iz Sheveningena. Kako ćemo kasnije saznati, plan je da se, potom, Slobina svest prenese u tuđe telo – telo osobe koja se nalazi u Beogradu. Tu čast, ili nesreću, tajna služba dodeljuje poznatom beogradskom scenaristi i kritičaru, Dimitriju Vojnovu. U poglavlju u kojem se roman zahuktava, Dimitrije, u avataru Slobodana Penezića Krcuna, nesvestan šta se događa, prati Slobu koji se krije u avataru Josipa Broza Tita…
Ovako maštovi zaplet nije preveliko iznenađenje imajući u vidu da roman potpisuje Boban Knežević, no, svejedno, čitaoca će u „Slobodanidi“ ipak sačekati više iznenađenja, i to, nažalost, ne prijatnih. Pre svega – iako je dobro to što je roman dinamičan i vrlo čitljiv – oči bodu stilske neravnine, koje odaju utisak zbrzanosti. Takav utisak potrhranjuje i priličan broj škripavih i nategnutih rešenja.
Postavlja se, primera radi, pitanje zašto je tajna služba odabrala baš Dimitrija Vojnova da u njegovo telo preseli Slobin duh, umesto da za to odabere nekog fizički spremnijeg agenta, koji bi pri tom i znao šta radi. Dimitrije svakako jeste elokventna i visprena ličnost, ali objašnjenje da je glavni razlog za to što je odabran to što je potrebna osoba koja će uspeti da ostane blizu „Tita“, a upravo on jeste u stanju da mu „parira u razgovoru na način da ga to zaintrigira“ deluje pomalo naivno. Još naivnije deluje način na koji sve treba da se odigra. Naime, avatari treba da napuste Karusel, i u trenu kada dođu dovoljno daleko od centrale, da se isključe, Slobina svest iz „Tita“ treba da pređe u svest osobe čiji se avatar nađe najbliže njegovom avataru! Činjenica da neposredni učesnici u akciji – tj. Dimitrije, i oni koji ga u misiju šalju, pa i sâm Sloba – zbog bezbednosti uopšte i ne znaju šta rade možda i jeste intrigantna, ali je pomalo klimavo to što se čini da je isti slučaj i sa onima koji iza svega ovoga stoje. Zar bi tajna organizacija, koja kani da oslobodi Slobodana Miloševića iz Haga, u jednoj tako važnoj operaciji toliko toga prepustila slučajnosti, i dozvolila mogućnost da se kraj „Tita“ sasvim slučajno nađe bilo koji avatar, i da se sve odigra potpuno drugačije nego što je planirano? Da li bi upravo lakše i bezbednije bilo da se Slobi nekako doturi informacija da će biti spasen, pa da zna kako da se ponaša? I najzad, zar bi Amerikanci tek tako dozvolili Rusima da usred njihovog suda za ratne zločine testiraju najnovije tehnologije i to sa najvažnijim optuženikom – njihovim najdragocenijim ratnim ulovom!?
U ovako postavljeno, zanimljivo ali i nedovoljno promišljeno NF okruženje upleteni su i satirično obojeni pasaži, čiji potencijal takođe nije potpuno iskorišćen. Mada je i na prvi pogled vidljivo da je karakterizacija Slobodana Miloševića i Dimitrija Vojnova prilično površna, i da ne oživljava, na papiru, sav šarm i elokvenciju ovih dveju stvarnih ličnosti, kasnije postaje jasno da je piscu prvenstvena namera da ih upotrebi kao metafore, kao personifikacije izesnih pojava vezanih za društveni i geopolitički život našeg naroda. No, svejedno, dijalozi koje Milošević vodi sa neimenovanim Hrvatom i Muslimanom u Sheveningenskom pritvoru zvuče kao ćaskanje dokoličara koji su zaseli pred dragstorom da popiju pivo, i preberu opšta mesta. Više lucidnih teorija o tome zašto propadamo (ili smo već propali) kao nacija i društvo, ili posprdnih komentara o mentalitetu, može se čuti u pola sata prosečne Marićeve „Ćirilice“, nego u celoj „Slobodanidi“. Lik Slobodana Miloševića postaje nešto efektnije upotrebljen u trenutku kada uđe u Karusel pod avatarom Tita. Tu Boban pravi nešto što nalikuje na omaž Domanovićevoj priči „Vođa“, s tim što se više i uspešnije bavi kritikom ponašanja „oca nacije“, nego onih koje on predvodi: Sloba, u svom egoizmu, svojeglavo, hirovito i bahato komanduje, a ostali avatari ga, videvši lik mitologizovanog vođe, euforično prate praveći štetu oko Karusela. Ipak, i ova scena, iako možda i najuspešnija među satiričnim, oslabljena je time što je doslovno i preneseno značenje nevešto izbalansirano. Dok diktator funkcioniše i kao lik i kao metafora, ostali avatari su bezlični i kao srpska kvazi-elita, ali i neadekvatni da, bivajući to što jesu, postanu metafora srpskog naroda. (Tu se, inače, krije još jedna propuštena prilika da se ovaj roman pretvori u zaista zastrašujuću sliku – prizor besmislene i bestijalne zabave bogataša, koji se razbacuju i luduju, bivajući pri tom deo eksperimenta velikih sila, dok „obični“ narod nekoliko stotina metara odatle gladuje. No, pisac nije preterano pažljiv u građenju šire slike, situaciju u društvu i narod maltene i ne pominje, a kvazi-elita skrivena iza avatara nije naročito pažljivo odslikana, i ostaje manje-više jeftina scenografija…)
Što se tiče Dimitrija Vojnova, tj. lika u romanu koji se tako zove, on postaje najupečatljiviji na kraju, kao oličenje srpskih frustracija u vezi sa Haškim tribunalom. Jednu od najzanimljivijih ideja u romanu on pominje kada najzad shvati da je njegova svest zaista bila prenesena u telo pravog Miloševića, u pravi Sheveningen, a ne u nekakav šou program. „Trebalo je da me ostavite neko vreme, šta bih sve mogao da im saspem u lice u toj inkvizicijskoj procesiji“, zavapi on. „Kakvo bi to bilo vanzemaljsko orgazmičko iskustvo.“ Pada mu, čak, na pamet da bi trebalo razviti biznis – skupiti dobrovoljce koji bi umesto Miloševića odrađivali kaznu, i sprdali se sa tužilaštvom, dok bi se veliki vođa (tj. njegov oslobođeni duh) nonšalantno šetao po Srbiji. Šteta što ova ideja nije razrađena, i što je Dimitrijevo „gostovanje“ u Sheveningenu takođe protraćeno u ne naročito originalnim geopolitičkim prognozama. Paradoksalno, bilo koji stvarninastup Vojislava Šešelja pred haškim sudijama luđi je i smešniji od Slobinih i Dimitrijevih sheveningenskih dijaloga u Bobanovoj razuzdanoj romanesknoj fikciji…

Deo romana koji najbolje funkcioniše svakako je završnica, koja počinje od trenutka kada dođe do zamene identita, tj. preseljenja Dimitrijeve svesti u Slobino telo, i obratno. U poslednjih šezdesetak stranica, napetost zaista postaje ubedljiva, situacije su na momente smešne, a na momente mučne i teskobne. Čitava ujdurma, sa odblescima implikacija i posledica po živote junaka, uspeva da bude i komična i potresna, bez obzira na nedostatnost šire slike u koju je smeštena. „Slobodanida“, dakle, iako nedovoljno detaljna i promišljena kao NF, i ne preterano efektna kao satira, ipak postaje uzbudljiv opis jedne lude situacije, sa uvrnutom (geo)političko-špijunsko-naučno-eksperimentalnom pozadinom… Prava je šteta što se to događa tek u završnim poglavljima.

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *