Poput niti istopljenog zlata po crnom satenu, duguljasti brod klizio je tminom svemira. U njegovoj glatkoj oplati ogledao se sjaj miliona zvezda, čineći ga slivenim delom zvezdanog prostranstva, sem na pramcu koji je goreo zlatnom svetlošću Sunca. Duboko u unutrašnjosti broda, kretala se povorka. U savršenom skladu, marširalo je njih sedmoro, krilate figure pune dostojanstva. Od glave do pete bili su obavijeni oklopom od blještavog kristala, koji im je otkrivao samo moćna krila i lica ratnika-mučenika. Koža im je bila sačinjena od mlečno-bele svetlosti koju je dijamantski šlem prelamao i rasipao po zidovima broda, a za pojasevima im je visilo oružje koje je ličilo na oštricu, ali je bilo više od toga. Sem zvonkog bata kristalnih čizmi po metalu, u brodu je vladala savršena tišina.
Metalna vrata debljine sedam njihovih stopa rastočiše se poput tečnosti pred korakom vođe povorke. Krilati ratnici uđoše u prostranu prostoriju u samom pramcu broda. Vrata se bešumno vratiše u čvrsti oblik iza njihovih leđa. Uprkos brojnim izvorima svetlosti, u sredini prostorije vladala je tama. Redovi metalnih monolita krivili su svetlost, odvraćajući je i stvarajući guste, neprirodne senke. Oblici u tami nisu bili savršeni pravougaonici, od uskih podnožja širili su se naviše prelazeći u prizmu, a pri vrhu su imali otvore iz kojih je zračila koncentrovana tama. Nešto je gledalo iz te tame. Crvene oči pune mržnje.
Vođa ratnika svetlosti gledao je bez ustručavanja pravo u oči stvorenja iz najvećeg okovanog sanduka u prvom redu. Gledao je zlo u lice celog svog hiljadugodišnjeg života, bez straha, bez treptaja. A sada, po prvi put, dozvolio je sebi i da se osmehne. Iz mraka mu odgovori osmeh, a zatim i napukli, duboki glas.
– Dokle ćemo da igramo ovu igru?
– Igra je gotova. Ovo je kraj.
Prostorijom odjeknu kreštavi smeh.
– Zar stvarno veruješ u to? Koliko puta ste bili sigurni u svoju pobedu? Koliko puta niste bili u pravu?
Glasovi obojice vođa bili su oličenje autoriteta i moći. Jedan je projektovao red i mir, a drugi haos i strah. Njihovi sledbenici nisu progovarali. Mračna stvorenja su bili plemići svoje rase, nepojmljivo moćni i vladari na svojim svetovima, ali su se ipak užasavali svog kralja. Stvorenja svetlosti su ćutala iz poštovanja.
– Rat je završen, izgubili ste. Vaše trupe su poražene na svim svetovima. Svi tvoji vojnici su uništeni. Vi ste poslednji iz vaše vrste.
– Prvi i poslednji. Kao i toliko puta pre… Tiranin zastade na tren, puštajući da mu reči odzvanjaju halom.
– Vojnici su potrošni i… lako nadoknadivi, to je samo pitanje vremena, a vreme za nas ne predstavlja ništa… Vratićemo se sa novom armijom, kada nas najmanje očekujete.
Komandant svetlosti nije bio uznemiren ovim rečima. Zatresavši krilima on polako zakorača duž hale, ispitujući pogledom redove zatvorenika.
– Ne. Ne i ovog puta.
– Misliš da si pobedio time što si nas odveo na kraj galaksije? Prostor je za nas još manja prepreka!
Komandant se smeškao, što je kod mračnog stvorenja izazivalo lagano kipteći bes.
– Samo zbog toga što si me zatočio, lično ću pobiti celu tvoju porodicu. Ili još bolje, celokupnu populaciju tvog sveta! Pretvoriću ih u svoje sluge…
Nije stigao da završi rečenicu. U treptaju oka komandant isuka i uperi svoj mač. Svetlost poput munje bljesnu prostorijom i plavičasti plamen suknu iz vrha oštrice. Iz rupe u sanduku kuljao je gust dim. Ali već dok je vratio oružje za pojas, tama u rupi se zgusnu i dve žeravice očiju ponovo zablesnuše.
– Tvoji okovi i oružja ne mogu da nas zaustave, i ti to dobro znaš. Čak i ako nas ostaviš u ovom bespuću, vratićemo se, pre ili kasnije!
– Nismo vas doveli ovde da bismo vas ostavili na nekoj pustoj planeti. To smo već probali i nije uspelo, mislim da se sećaš. Nismo uspeli jer smo razmišljali kao vi. Ali srećom, svevišnji nam je ukazao put...
Nešto zaigra u komandantovim očima bez zenica. Zidovi broda počeše da blede. Hala krenu da se puni svetlošću, a na horizontu se ocrta okrugla silueta.
Siktaji negodovanja začuše se iz do sada tihih monolita.
– Žuta zvezda? Postajete očajni, već ste pokušali da koristite ovo oružje. Nije se dobro završilo po vas. Da li se sećaš Lagade?
– Ne bilo koja žuta zvezda. Ovo je Sunce, zvezda-svetinja! Davalac života, uništitelj tame! Vekovima smo je tražili po dubinama svemira. Mnogi su mislili da je samo mit, ali nikada nismo odustali od potrage.
– Pah! Sujeverje! Pokušavaš mene da uplašiš jeftinim trikovima? Ja sam izmislio laž!
Zidovi broda postajali su sve prozirniji. Iz metalnih sanduka krenuše da se pojavljuju tanke linije dima.
– Laž? Kažeš da je ovo laž? Sunce je apsolutna istina! Mislim da i sam osećaš to.
Zidovi naizgled nestadoše potpuno. Iz svih sanduka je dopirali su oblaci gustog dima i jauci užasa i panike.
Kralj tame je sada urlao sa neskrivenim besom.
– Misliš da će te ovo novo oružje spasti? Da ćeš uspeti da me ubiješ? Probaj, svetlonošo! Moćniji od tebe su probali, i svi su na kraju stradali od moje ruke! Možeš da me zarobiš, da mi zadaš bol, ali zapamti, ne možeš da me uništiš!
– Odsustvo vere je oduvek bio vaš najveći greh. Ali uskoro ćeš uvideti istinu, kada budeš utonuo u svetlost presvetog. Zbogom. Želeo sam da kažem da si bio vredan protivnik, ali zapravo, bio si samo čudovište. Nadam se da ćeš goreti dugo pre nego što potpuno nestaneš.
Komandant se okrenu na peti i zajedno sa pratnjom nestade kroz vrata kroz koja je došao. Nije se obazirao na urlike, proklinjanja i pretnje iza sebe.
Koračajući hodnikom, komandant je nemo prekorevao sam sebe. Dopustio je izazovu najgora osećanja u njemu. Ovo je trebalo da bude poslednja reč, a ne likovanje. Ali svejedno, sada je sve bilo gotovo. Magla u njegovim očima zaigra prenoseći poslednju komandu brodu pre nego što će ga okrenuti i odvesti kući.
Zlatna kap odvoji se sa vrha broda i kanu na Sunce. Iako besmisleno mala u poređenju sa zvezdom, njen dodir sa užarenom površinom isprati strašna eksplozija, praćena najvećim bljeskom od nastanka zvezde. Svetlost zaslepe komandanta, a radijacija senzore broda, tako da niko nije primetio tačku koju je eksplozija lansirala u pravcu obližnje plave planete…
* * *
Sa širokog kamenog platoa, pleme je posmatralo zalazak sunca. Život je bio dobar: hrane je bilo u izobilju, kao i čiste vode, a njihova pećina bila je suva i sigurna. Kao i svake večeri gledali su sa dubokim poštovanjem kako Sunce, veliki bog, polako odlazi na počinak i znali su da i oni treba da učine isto, jer je svet opasan bez njegove zaštite i toplote.
Narandžastu siluetu preseče svetleća tačka, a zatim se uz zaglušujuću buku i potres sruši na zemlju. Dlakavi stvorovi zavrištaše i panično pobegoše u bezbednu dubinu pećine. Svi sem jednog. Radoznalo je posmatrao krater koji se pušio u daljini. Iako je padala noć, nešto ga je vuklo da siđe i ispita ovu čudnu pojavu. Još par trenutaka je stajao na litici posmatrajući džunglu okupanu svetlom zalazećeg sunca, a zatim je zgrabio koplje i spustio se u senku drveća.
* * *
Mračni plemić sa mukom ustade iz polupanog kovčega. U glavi mu je vladao haos, ne samo od siline pada već više zbog događaja koji su mu prethodili. Svi su bili mrtvi. Celokupno plemstvo, čak i kralj! Nije mogao da prihvati tu činjenicu. A još neverovatnije je bilo to što je on preživeo. Poslednji iz svoje prastare vrste. Bio je slab. Ova čudna zvezda iscrpela mu je najveći deo snage. Srećom, padala je noć, inače verovatno ne bi preživeo: dodir njenih zraka palio mu je i razarao tkivo. Čak i bez direktnog dodira njene svetlosti bio je slab i znao je da će ostati, ma koliko dugo se oporavljao. Ipak, moglo je da bude mnogo gore. Mogao je da završi na nekoj potpuno pustoj planeti u istom sistemu, gde bi proveo večnost u bedi i dosadi, u sudbini goroj od smrti. Ovaj svet bio je prepun života, prepun stvorenja koje može da lovi, ubije ili preobrati. Noć je bila ispunjena poznatim zvucima: zavijanje zveri, režanje lovaca, klepet krila, migoljenje lešinara… A u blizini je bilo i neko veće stvorenje. Mogao je da ga namiriše. Mirisalo je na strah, ali i na znatiželju i odlučnost. Imalo je psihu, primitivnu, ali razvijeniju od ostalih u okolini. Šunjalo se oko njega, misleći da je nevidljivo i ciljalo ga primitivnim oružjem. Mračni se osmehnu. A zatim skoči. Sledećeg trenutka kandžom je držao stvora uzdignutog od zemlje, a očnjake je zario u njegov vrat. Pio je njegov život, i zamenio ga delićem svog. Razmena energije kidala je stvorenje, menjala ga, psihički i fizički, uništavajući sve što ga je činilo svojim i pretvarajući ga u roba. Prvi zadatak koji mu je zadao bio je da regrutuje još trupa, a zatim da prenese sanduk na bezbednu, tamnu lokaciju. Trebalo mu je mesto za počinak preko dana, kao i nešto da ga podseća na to odakle je došao i kome da se osveti jednoga dana kad postane dovoljno jak. Mračni plemić se osmehnu u šumi noćnih zvukova. Preživeo je pakao i rodio se ponovo. Više nije bio samo plemić, sada je bio kralj. Zadovoljno pogleda stvorenje koje je svakim trenom sve manje ličilo na sebe, a sve više na njega. Na ovom dalekom, neobičnom svetu, dobio je svog prvog sledbenika.
Nenad Pavlović
Jedan komentar