Početak 2026. godine doneo nam je nešto što pravi fan fantastike ne bi smeo da propusti. Taj fan možda čitavoj stvari i pristupa iz sentimentalnih razloga, ali nailazi na neočekivano zabavnu i pametnu reinterpretaciju jednog u dobroj meri zaboravljenog klasika.
„Posle milijon godina“ je adaptacija prvog naučnofantastičnog dramskog teksta napisanog na srpskom jeziku (možda i uopšte, 1889. godina je u pitanju) autora Dragutina Ilića.
U opisu predstave stoji „naučno-fantastična tragikomedija sa pevanjem u režiji Nikole Zavišića“ i iako to unapred ne govori mnogo, sad kad se osvrnem dosta je tačno opisuje.
Pošto sam bila upoznata s izvornim tekstom kroz koji se današnji čitalac dosta teško probija, pribojavala sam se jedne dosta onako statične predstave gde ljudi stoje na sceni i viču jedni na druge (no shade Dragutinu, druga vremena). Početak nije učinio ništa da me razuveri, ali tempo predstave je takav da se ona dosta postojano zalaufava sve dok do kraja ne postane burleska, bolivud, balet, bopereta, sve.
Glumačka ekipa zaista ostavlja srce na terenu, počev od klasične tragedije Ljubiše Milišića kao starog oca, jednog od poslednja dva čoveka na zemlji i prenaglašenog patosa Aljoše Đidića kao mladog zaljubljenog Danijela, preko komične hladnoće Duhosvećana, pre svega Sonje Kesler i Marte Bereš (obe igraju Svetlanu, nisam ni primetila kad su se zamenile), neiscrpne energije Vukašina Ranđelovića i suzdržanog dostojanstva Igora Pavlovića, pa sve do potpune neobuzdanosti rasplesanih zlikovaca Merkurijanaca: Anđele Pećinar koja je bila tako lagana da je osvojila srce publike, savršeno zle Jovane Balašević i Danila Milovanovića Vukomanovića koga mogu da opišem samo kao zlog merkurijanskog kung-fu pandu.
Ne umem da ocenim da li je četvrti zid skršen macolom ili armiran, izgletovan i okrečen i na njega pokačeni gobleni, tek, nešto mu je urađeno, a sve što bih sad rekla o samim metodama pokvarilo bi vam uživanje. Kažem pokvarilo, jer evo već sad na pola teksta od srca predlažem da odete na sajt Srpskog narodnog pozorišta i rezervišete kartu. Ajde, ajde, nije Novi Sad tako daleko.
Muzička podloga je najvećim delom zasluga Dušana Strajnića (znate ga iz benda Oxajo) koji je bez prestanka prisutan na sceni i neodvojiv/neodoljiv deo celine. Efekti, rasveta i kostimi sarađuju u tako savršenoj harmoniji da se predstava ne preporučuje fotosenzitivnim osobama.
Da koristim reči poput Gesamtkunstwerk možda bih upotrebila tu reč, ovako ništa.
I pored toga što je tekst predstave veran originalnom tekstu, kako formalno tako i u nameri (delimično, biće reči i o tome) stiče se snažan utisak da se ekipa zabavljala radeći na njemu i da su ubacivali forice kako se ko čega setio. Meni je to super jer živim za foricu. I to uopšte ne umanjuje ozbiljnost čitavog projekta, nipošto. Mnogo je lepo kad se autor zabavi i onda se i publika zabavi i to povezuje stvari na ljudskom nivou. Pošteno je dodati, bilo je par momenata gde je granica jeftinog humora možda malo i pređena. Zamislite, na primer, šta se sve može sa nazivom za stanovnike Merkura kada ste sedmi razred. Ali smejali su se ljudi tako da je valjda ok.
Sa ozbiljnije strane, kao i u naslovu komada i predstave, vreme proteklo između sad i onda je mnogo, mnogo bitno. Možda postoje neki fundamentalno ljudski kvaliteti koji su bili isti i pre i biće isti posle milion godina, ali vreme ipak stvara nepremostive jazove. Tako je Dragutin Ilić govorio o hladnom budućem Duhosvetu, gde njegovi stanovnici ne razumeju šta to znači izgarati u plamenu strasti i ljubavi, za razliku od Čoveka koji intenzivno izgara i koga to čini čovekom. Zavišić je, ne izmenivši ni reč tog izgaranja, pomerio fokus i ukazao nam koliko smo se mi sad već, ni vek i po kasnije, približili Duhosvećanima. Još uvek možemo da razumemo jade mladog Danijela beznadežno zaljubljenog u hladnu Svetlanu koja ne shvata šta on to hoće od nje, ali nam sada već deluju prenaglašeno, tragično sada u svojoj jalovosti i sebičnom nerazumevanju potreba drugog, povremeno na granici parodičnog ili čak komičnog. Zanimljivo je iskoračiti iz svog vremena u budućnost-u-prošlosti i shvatiti da se već živi u posthumanoj eri i to ne samo u tehnološkom smislu.
Naš je fokus ovde na fantastici, a naučna fantastika je redak, redak zver na pozornici (naročito kod nas) jer je prilično lako čak i sa velikim budžetom ispasti anahron da ne kažemo nešto gore. Ekipa je ovde to sve pevajući izbegla i pokazala nam da posle milijon godina nije tako daleko kao što zvuči. Evo ga iza ćoška. Hoćemo još, hoćemo opet u pozorište, bravo čitavoj ekipi i sve naj naj!
Ivana Nešić, @zloprase
- Plakat i slike preuzeti sa sajta SNP, imaju tamo i knjižicu i snimke, pa izvolte.
↩︎
