LISTA: Bizarne romanse u SF-u

Bizmark nije bio u pravu: naučna fantastika je umetnost mogućeg, ne politika. Nije da nema izvesnih preklapanja, istina, ali, kada je spektar mogućnosti u pitanju, jasno je šta mora odneti prevagu. U ovoj listi, redakcija Emitora i saradnici istražuju mogućnosti naučne fantastike na planu romanse. A, bogami, imaju i šta.

Lilith’s Brood Oktavije Batler – Jelena Jokanović, potpredsednica Udruženja „Sakurabana“

Čini se da su priče o ksenofiliji postale uobičajena stvar  – u blokbasterima se junaci redovno zaljubljuju u seksi vanzemaljke, da ni ne pominjemo ljubavne vratolomije posade Enterprajza. Međutim, ono što po meni uglavnom nedostaje u svim ovim popularnim narativima jeste to suštinski „tuđinsko“. Seks i ljubav sa vanzemaljcem bi trebalo da iskaču iz svih zemaljskih okvira i romantičnih paradigmi, jer smo inače u opasnosti da opisujemo ljudsku vezu pod slojem silikona i šminke.  Tu zamku je uspešno izbegla trilogija Lilith’s Brood Oktavije Batler.

Reč je o serijalu koja opisuje postapokaliptični svet u kojem su vanzemaljci spasili poslednje ostatke ljudske rase i odlučili da ih vrate na oporavljenu Zemlju, ali samo pod uslovom da dobiju pristup njihovom genetskom materijalu. Naime dotični Oankali su genetski trgovci, tj. sposobni da uzorkuju genetske karakteristike drugih i unose ih u svoj DNK. I tu cela priča postaje komplikovana. Oni imaju tri pola – muški, ženski i srednji, gde se seksualni odnosi odigravaju isključivo u trojkama i tako što se srednjorodni partner prikopča na nervni sistem druga dva, izaziva seksualno uzbuđenje i istovremeno kombinuje njihov genetski materijal  i konačno stvara fetus u utrobi žene.

Iako su Oankali lavkraftovska kombinacija humanoida i morskih sasa koji u Zemljanima u početku izazivaju takvu odvratnost da ne mogu da provedu duže od par minuta u njihovom društvu, od ljudi se očekuje da se uklope u ovakav sistem i stoga se svakom paru dodeljuje po vanzemaljac koji ih začuđujuće brzo dovede do stanja da nisu u stanju da osete bilo kakav seksualni nagon bez njega, uprkos svim svojim osećanjima na tu temu.

Uopšte je ceo odnos tih trojki bizarna mešavina stokholmskog sindroma i stvarne privrženosti. Vanzemaljcima su ljudi beskrajno fascinantni i čak neodoljivi, ali ih istovremeno tretiraju kao mešavinu zaostale dece, kućnih ljubimaca i robova. Ljudi su sa jedne strane besni, ali opet ne mogu više da zamisle svoj život bez Oonkalija. Najjači utisak u ovim romanima ostavlja upravo ta mutna nelagoda izazvana time što oni ne oslikavaju slatku romansu gde se akteri razlikuju samo po broju očiju ili šiljatosti ušiju, već krajnje intimni odnos između suštinski različitih bića izgrađen na nepojmljivim osnovama i principima.

Betmen i (upiši ime) – Liora Amina Beriša, saradnik redakcije

Brus Vejn, ili Betmen, jedan od najpoznatijih i omiljenih superheroja svijeta stripova, pored milijarderskog blještavila i kostima, baš i nije „zlatni dečko“ Gotama.

Osim stalne „volim – ne volim“ sadomazohističke veze sa Ženom-mačkom, Selinom Kajl, Betmen je sa razlogom plejboj, pa se na njegovu listu dovode mnoge strip-heroine poput Vonder Vuman, Crne Kanarinke, Zatane, sve do Lois Lejn, koja saznaje da je Brus Betmen, ali odlučuje zadržati njegov identitet za sebe.

No, ipak, najintrigantniji jeste ljubavni četverougao između Harli Kvin, Otrovne Ajvi, Žene-mačke i samog Batmana. Gotamske sirene su nekada suparnice, nekada se ujedinjuju u želji da ga ubiju, ali se u toku samih priča o Betmenu i njima nameće da sve tajno/javno imaju ljubavne/seksualne aspiracije prema Betmenu. Harli Kvin (u specijalu za Valentinovo) nakon shvatanja da Puddin’ nije sladak koliko se činio, okreće se Betmenu i dijeli par poljubaca sa njim. Otrovna Ajvi je, koristeći svoje zavodničke sposobnosti, u mrežu uhvatila i Betmena, ali nakon što je zadovoljila površinsku privlačnost, ostala je vijerna cilju da ga likvidira.

Sa Selinom Kajl stvari su drugačije. Selina i Brus, kada skinu maske, su siročad koja su iskusila surovost ulice, te iako na suprotnim stranama zakona, osjećaju senzibilnost i komfornost jedno prema drugom. Iako je u savezništvu sa Otrovnom Ajvi i Harli Kvin, nerijetko Betmena od smrti spašava ona i pridružuje mu se u misijama borbe protiv kriminala u Gotamu.  U ovom momentu, čini nam se da je veza između Žene-mačke i Betmena dugotrajna, ali postoji jedna koja će premašiti sva očekivanja (ako već i nije), a to je veza između…

Betmena i Džokera.

Antisocijalni, genijalni psihopata i filantropski heroj grada su definitvno tim koji možemo svrstati u bizarnost i ljubav, jer da nema oboje, Betmen bi već odavno ubio Džokera (imao je prilike.) Sigurno da ga u tome nije spriječila jednostavna superherojska altruističnost, već podsvjesna misao da bez Jokera on ne postoji, a bez njega ne postoji ni Džoker.  Džoker sam je svjestan toga.
Kako bilo, Betmen je psihološki najintrigantniji lik strip svijeta i sa razlogom, u bizarnosti i mnogobrojnosti svojih ljubavnih veza, zauzima počasno mjesto na našoj listi.

Marki Mark i Majkl Džekson iz „Planete majmuna“ – Miljan David Tanić, član redakcije

Dedpul i Smrt – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije

Priča stara koliko i svet: ona – starija, moćna, ali usamljena žena, on – mlad i divlji mangup; ona – personifikacija smrti, on – unakaženi, mutirani plaćenik-psihopata.

Dedpul je već duže vreme miljenik ljubitelja stripova i internet komedijaša, a nedavno je i šira publika imala priliku da se upozna sa njegovim likom i (ne)delom. Putem nedavno izašlog filma smo saznali ko je Dedpul, kako je dobio svoje moći, ko su mu prijatelji, a ko neprijatelji, ali ne i priču o njegovoj romansi sa Smrću, jer je previše bizarna, čak i za onakav film.

Dedpul prvi put sreće ljubav svog života (i smrti) tokom boravka u komorama Projekta X. Balansirajući na granici života, moren grižom savesti i najtežim fizičkim mukama, on priželjkuje smrt i time priziva kosmički entitet koji mu se ukazuje u vidu amalgama sablasnog kosača i privlačne žene. U pauzama između agonije i kome, Dedpul se zaljubljuje u nju, jer smatra da je ona jedina koja može potpuno da razume njegove muke, a Smrt biva oduševljena njegovim vedrim duhom i odsustvom straha od napuštanja fizičkog sveta i ubeđuje ga da joj se prepusti i provede večnost sa njom. Međutim, u tom trenutku eksperiment počinje da funkcioniše, i Dedpul, osnažen Vulverinovim regenerativnim moćima i mržnjom prema svom mučitelju Ejdžeksu, kreće na put osvete rešen da ne stane dok ne potamani sve one koji su mu dužni. Razočarana njegovim izborom, Smrt odlazi od njega i time se okončava njihov prvi susret.

Ova veza se kasnije pretvara u ljubavni trougao, kada se u priču umeša svemirski diktator Tanos (čije je ime varijacija na starogrčkog boga smrti Tanatosa). Kao što nam scene sa kraja većine novijih Marvelovih filmova govore, Tanos ide polako ka Zemlji u misiji da sakupi sve Dragulje beskonačnosti. Ono što je izostavljeno u ovoj sagi, a možemo pročitati u stripskoj verziji, je da Tanos pokušava da dobije apsolutnu moć jer želi da time impresionira svoju simpatiju – Smrt. U stripovima ne ide po njegovom planu i Smrt ga odbija po izgovorom da je tiranin („i muška šovinistička svinja“ prim. aut.), i da voli drugog, naime plaćenika koji ne zaklapa, Dedpula. Lud od ljubomore, Tanos zatim proklinje Dedpula kontraverznom kletvom koja ga čini besmrtnim, tako da on i Smrt nikada ne mogu biti zajedno. Ova romansa se uz mnoštvo preokreta, uspona i padova kasnije „kasandrovski“ nastavlja kroz gomilu stripova.

Priča o Dedpulu i Smrti podseća na onu između Romea i Julije, ili više između Rutgara Hauera i Mišel Fajfer u filmu Ladyhawke, a kao i puno drugih iz moderne kulture, vuče korene iz antičkih mitova o nesrećnim ljubavima između bogova i smrtnika.

Edvard Darbi i Asenat Vejt iz Lavkraftovog „Stvorenja na pragu“ – Marija Amelia Bošković, antropolog i saradnik redakcije

Nasilna zamena rodnog identiteta je izvanredna baza bilo koje romanse, zar ne? Malo očaja, straha, vetrom donesene arome nedavno inhumiranog pa na brzinu ekshumiranog mrtvaca – zarad animiranja ostataka u pokušaju da se obavi telefonski razgovor trulim govornim aparatom? Ne? Dobro, nećemo raspravljati o ukusima.

Ovaj koncept se zapravo češće provlači kroz komediju vizuelnih medija, ali ako odnos muškarca i žene može da se sagleda samo kroz crno-magijski mehanizam održanja moći i smrtonosnu transgresiju telesnog i mentalnog, Lavkraft će nam pokazati put. Edvarda Derbija i Asenat Vejt spaja zajednička ljubav prema okultnom. Oboje su specifično izmešteni iz svojih društvenih krugova, u onoj meri u kojoj je to socijalno prihvatljivo, i to im daje zajedničku crtu „otpadnika“. Pa dobro, to je lepo, par inteligentnih ljudi u potrazi za zabranjenim znanjem, tu potragu pretvara u privlačnost. On je ludo zaljubljen u nju, a njena strana veze je nežno, gotovo svileno, sročena kao „piljenje predatora u plen“ – lepo, rekoh! Postaju nerazdvojni, venčaju se i žive srećno do kraja… Ne, zanela sam se, nešto nedostaje.

Venčaju se, i Asenat preuzima Edvardov um i telo, upisujući svoje u njega i odlazi na razna opskurna mesta da učestvuje u jezivim ritualima prizivanja klasičnih Lavkraftovih zlih sila, ostavljajući ga očajnog i nepokretnog u njenom telu kod kuće. Izdaja je toliko zastrašujuća da Edvard ne samo da polako gubi razum, već i saznaje da je Asenatin um odavno preuzeo veliki veštac Efrejm Vejt, njen otac. Efrejm nije bio zadovoljan time što je u trenutku smrti bio primoran da upotrebi svoju ćerku za transfer, jer je smatrao da je ženski um inferioran i da će njegov čarobnjački potencijal zauvek biti neostvaren u njegovim okovima. Stoga je pronašao muškarca kvalitetnog uma i slabe volje i udao se za njega da bi vremenom mogao da ga učini svojim stalnim prebivalištem.

Otac upisuje sebe u ćerkin um, koristeći ideju ženske neadekvatnosti kao sredstvo legitimiteta, i potom preuzima i telo i mozak zeta, osudivši obojicu na bezumlje, smrt i upotrebu polu-raspadnutog Asenatinog leša za poslednji čin osvete. Edvard umire zarobljen u istom, a Edvardov prijatelj ubija Asenat/Efrejma. Pošto je u ovoj priči užasavajuće skončanje svih likova posledica društvenog obrasca potiskivanja individualnog u korist istorijskog i tradicionalnog, koji predstavlja jedan veliki kulturološki problem, veza Asenat i Edvarda je udžbenički primer „Romeo i Julija“ tragedije. Pod uslovom da je udžbenik Nekronomikon. Rekla sam da će Lavkraft da nam pokaže put.

Agnar i Oda-Honorata, i Melmot i Donja Vičenta iz Čiča-Jodovih „Metabarona“ – Relja Antonić, likovni i književni umetnik i entuzijasta za poetiku Čiča-Joda.

„Metabaroni“ su jedan vrhunski primer kosmičke bizarnosti, posejane po svakom polju Galaksije. Tako je i kada govorimo o ljubavima (kosmičkim). Zapravo, pogotovo je tako kada je ljubav u pitanju. Pre nego što pređemo na problematični zaljubljeni par ljubavni trougao uz koji kosmička ludost kulminira, evo prvo, ukratko, bizarne i destruktivne trostra… romanse koja je rezultirala nesrećnim muškim protagonistom te “kombinacije”.

Reče robot Tonto: “Nijedan Kastaka/Metabaron ne može biti srećan.” Možda im je to sudbinski predodređeno… a možda je zbog toga što je svaki od njih Bajronov nitkov, ili je do Tradicije sa velikim T (njihovog umobolnog ratničkog koda, Bušitake, koji je samurajski bušido podignut na bušido-ti stepen) i do post-traumatskog stresa izazvanog sakaćenjem od strane dragog roditelja – kog jednog dana treba ubiti u megdanu. Možemo zamisliti da iz ovakvih porodičnih odnosa ne može izaći ništa dobro ni na planu putene ljubavi.
Zadesilo se tako da mladi Agnar želi da spase svoju suprugu Odu – ali i da zauvek napusti porodičnu Tradiciju, te namoli majku da pomogne. I Honorata, majka kô majka, pomogne.

Pomogne tako što zaposedne Odu, te Metabaron Agnar dobije dete sa entitetom koji bismo krstili sa Oda-Honorata. I mada dvostruki entitet želi izvrbovati muža-sina da svoje dete-brata vrati Tradiciji i učini ga Metabaronom i najvećim galaktičkim ratnikom, to se, u maniru dobre latino-telenovele, izjalovi i završi se obezglavljenom bebom. Beba, međutim, preživi i postaje Čelična Glava (ili, u duhu našeg jezika, Baš-Čelik), stvor lišen empatije. Nesrećna edipalna veza se završi pangalaktičkim (i multiverzumskim?) ratom – u kome Oda-Honorata i Baš-Čelik predvode vojsku Carstva protiv tuđinske invazije kojoj se tako jeftino prodao izdajnik i (nesvesni) Edipovac Agnar. I propasti bi čovečanstva bilo i popevke, da Baš-Čelik, koji eto nije nimalo edipalan (jer više ni humanosti niti časti nema), ne uhvati mučiti svoju baba-sestromajku, te se Agnar povuče – jer ljubav je ljubav, makar bila i bezgranični niz autodestruktivnih i sadističkih ciklusa.

Tu se nesreća ne završava. Plaćen od strane Carocarice Janus-Jane (sve je jasno, ne mora se crtrati) da ubije jednog zeleno-crvenog galaktičkog Če Gevaru zarad dominacije korumpiranih tehno-sila, Baš-Čelik slama srce nesrećne Donje Vićente, kćeri Čeove, koja mu proriče dinastičku propast uzrokovanu manjkom ljubavi. Šta je to ljubav i kako da je nađem, upitao se naš pragmatični (a patrijarhalni) Baš-Čelik, ne bi li sačuvao lozu. Prelistao je paleo-knjige, međutim, ne lezi vraže, takvog mitskog koncepta više nema u Carstvu. Sem kod pesnika Zarana (Zorana?) Krleže, iščezlog pre 5 milenijuma. Šta će, čovek kiborg ti izbunari Zokija iz mračnih kuta Galaksije. Tačnije, njegovu glavu. Te je, sasvim prirodno, nasadi na svoje telo. I kako udari da voli, baš nađe voleti nesrećnu Donju Vićentu, i ona, luda, nađe voleti njega njih, lepog lepe (i jednog beloglavog). A Baš udari evocirati paleo-književni gotski roman nazvavši svoje dvojstvo Melmotom – jer, činjaše se da kao da je unapred osećao nesreću lutalice koja nigde ne pripada, i koju će svi šutnuti sa kućnog praga.

Treba li da napominjem koliko ovo tek nesreće in/evocira? O ljubavi, prokleta neka si!