Rio 2096, brazilski animirani film dubioznog imena, donosi nam istorijski ep o istoriji i jednoj od mogućih budućnosti najveće južnoameričke zemlje. Priča prati besmrtnog filozofa-ratnika Abeguara koji nas u (pomalo u maniru istorijskih epova Edvarda Raterforda) vodi kroz istoriju svoga zavičaja, od džungle pune divljih mačaka i oskudno obučenih žena, preko modernog Rija De Žaneira, pa sve do sajberpank budućnosti.
Abeguar je na početku nativni Amerikanac iz naroda Tupinamba, koji biva izopšten pošto zastupa radikalnu ideju izbegavanja konfrotacije sa Portugalcima. Znamo kako se ta priča završila. Sa svojom ljubavlju Žanainom predvodi zbeg u brda, ali Portugalci ih nalaze. Nju ubijaju, a on ne uspe da se samoubije od tuge, već se prometne u pticu. Postavši otporan na smrt, on nastavlja da posećuje ključne momente iz brazilske istorije, bori se protiv nepravde, i traži svoju ženu Žanainu.
Poster
Slede dve istorijske epizode koje pokrivaju period borbe protiv robovlasništva za vreme Brazilskog carstva, u kojem Abeguar učestvuje u jednoj od većih pobuna protiv nenarodne vlasti, i doživi da mu ženu (sledeću Žanaininu inkarnaciu) i ćerke prodaju u roblje; zatim period u kojem se Abeguar zajedno sa studentima-gerilcima (među kojima i Žanainom) bori protiv vojnodiktatorske vlasti i lamentira nad time što se na njegovoj strani nalaze junaci koji se bore protiv onih kojima dižu spomenike.
Film se završava epizodom u dalekoj budućnosti, kada se Abeguar reinkarnira u TV novinara koji raskrinkava Zlu Korporaciju koja je privatizovala pijaću vodu, ama sve zaludu pošto privatna policija ne grize ruku koja je hrani, a njegova sloboda da pravi emisije služi samo da dopuni iluziju demokratije. Poslednja Abeguarova pobuna (koju vidimo u ovom filmu) ilustruje nam poruku scenariste i reditelja Luisa Bolonjezija koja je predstavljena u naslovu ovog teksta: svaki dan kreira budućnost, i treba da nas brine kakvu će budućnost kreirati ibori koje činimo sada.
Što se animacije tiče, radi se o specifičnoj kombinaciji klasične i kompjuterski generisane grafike, koja najviše podseća na Gvozdenog džina ili Titan: lepo zamišljeno, ali ziljavo u izvedbi. Ako zanemarimo, međutim, to da nas je Dizni/Piksar nepopravljivo razmazio, dužni smo da primetimo sasvim adekvatnu obradu jednostavno stilizovanih likova, dok su pozadine i specijalni efekti sve do poslednje, futurističke celine, na primetno nižem nivou.
Ovo je animirani film iz kategorije umetničkih uradaka koje bismo rado preporučili vsekolikom čovečanstvu, samo kada bi oni to zaista i zaslužili. Ovako, publika mu mogu biti samo zagriženi ljubitelji animacije, i retki pojedinci koji bi prosto hteli da vide nešto drugačije.
Miloš Petrik
