Rudolf protrese teglu, užasnut što ga dočeka muk umesto poznatog i prijatnog šušketavog zvuka. Bila je prazna! I dok su mu čelo orošavale jedva vidljive graške znoja – koje će svi i te kako videti uskoro, pomisli on – razmišljao je ko je ovaj put zeznuo stvar i šta zapravo rade svi ti silni asistenti koji ne služe ničemu sem da se tove od njegovih kolača, žderući ostatke nakon svake emisije, ti prokleti beskorisni… Prestani! Prekorio je sebe u sebi, a onda stao da, i dalje u sebi, mantra: pecivakolačibudijači, pecivakolačibudijači, peciva… dok se najzad nije malo primirio. Smesta je potražio najbliže ogledalo i testirao svoj osmeh koji obožavaju sve te domaćice širom sveta. Tako je, Rudolfe, neće te ova mala nezgoda omesti, pomisli on, uostalom, mora da se negde u nekom kutku ovog studija krije bar jedan zvezdasti anis. Za ovaj najnoviji recept za „tradicionalno“ holandsko praznično pecivo, koji je koliko juče smislio, više od toga mu i nije trebalo.
Stao je da pretura po fiokama i kredencima, psujući tiho kad bi u nekima od njih zatekao nešto što se svakako ne može ubrojati u kulinarsku opremu. I dok se na kratko zapitao ko li je od tih beskorisnih asistenata uspeo da zaturi svoje pakovanje kondoma među njegovim pakovanjima praška za pecivo, obuze ga pomisao kako je sve ovo bila velika greška. Predlog da specijalno praznično izdanje emisije ide uživo smesta je prihvatio kao genijalnu ideju. Njegov ponos je presudio, zapravo, i pomisao kako će pokazati svima ko je najbolji poslastičar, istinski umetnik, poeta s varjačom…
Svega 15 minuta do početka žive emisije, pomisli on – više zavrišta, u stvari – u sebi. Sad je već počeo da manično prekopava po fiokama, a ni mantra više nije pomagala. „Pecivakolačicrkni!“, povikao je naglas u trenutku kada je po ko zna koji put zalupio jednu fioku. Učinilo mu se da se čitava kuhinja, čitav studio, protresao od tog udarca.
Sad već dobrano mentalno iscrpljen samo je skliznuo na pod i krenuo da pomirljivo (poraženo!) razmišlja o novoj verziji recepta bez zvezdastog anisa. Pogled mu je privuklo nešto što je virilo uklješteno između rerne i radne površine. Isprva je bio siguran da ga čula varaju i da se to njegov izmučeni um poigrava s njim, jer takve stvari se naprosto ne dešavaju. Nemoguće! prošlo mu je kroz glavu. Nakon što je na sekund zažmurio da otera tu prikazu, mogao se zakleti da se to nešto i pomerilo! I pre nego što je posegao znao je šta je u pitanju. Omirisao je! Miris je bio toliko intenzivan da nije mogao da poveruje da dolazi od jednog jedinog zvezdastog anisa. I to najsavršenijeg i najlepšeg primerka kakvog je do sada držao u rukama (koje su sad i vidno drhtale). Savršeno simetrični kraci, svih… kada bi ga iskrenuo, odjednom bi se osam krakova udvostručilo, utrostručilo… Opčinjeno je posmatrao tu nemoguću geometriju nesvestan da su svi članovi ekipe već zauzeli svoja mesta u studiju i da svi samo čekaju na njega pa da počnu sa novom epizodom Rudolfove pekare – uživo!
Prineo je anis nozdrvama, upijajući nejgov miris, nesvestan šta radi isplazio je vršak jezika kojim je dotakao tu savršenu zvezdu…
* * *
„Možeš da slušaš te vesti kad hoćeš, meni sad počinje Rudolf!“ Domaćica sva zajapurena pogleda na sat da bi krenula da kune sredovečnog muškarca koji je pokunjeno sedeo u fotelji i nešto mrmljao sebi u bradu.
„Ma, šta počinje, već je počeo!“, nastavila je ona uzbunjeno dok je prebacivala na svoj omiljeni kanal.
Dočekalo ju je lice Rudolfa van Vina, uvek tako šarmantnog i nasmejanog, koji je sada bezizražajno blenuo u kameru, dok je mehanički trpao namirnice u posudu za mućenje.
„R’ylheh, ahd h’arol eh hythle e’ la aleeh!“
Rudolf je uključio mikser, ali nije imao nameru da ga upotrebi na bezobličnoj masi u posudi za mućenje koja se pomerala, pulsirala… Domaćica je nabrala čelo pokušavajući da prokljuvi sve sastojke. U trenutku kada je Rudolf izašao iz kadra – i dalje stežući uključen mikser – negde iz studija se začula vriska. Iz posude za mućenje izvirio je pipak. Domaćica se nesvesno oblizivala pokušavajući da ustanovi koliko je jaja utrošeno za taj nemogući pipak koji je sa svakom sekundom rastao, preteći da ispuni čitav studio. Izgleda da je ovo ipak kiselo testo, pomisli ona trenutak pre nego što je slika na televizoru zauvek nestala.
Domaćica se okrenula u pravcu mumlanja koje je bilo sve glasnije i neartikulisanije. U fotelji gde je sedeo njen muž sada se nalazilo jedno za nijansu gadnije stvorenje. Namrštila se pokušavajući da ustanovi šta se to tačno promenilo na njegovom licu, ali iz nekog razloga se setila crtane serije koju su deca volela a njoj je oduvek išla na živce… „Petrik? Ne… Patrik!“, ciknula je i uperila prst u spodobu nalik svome mužu, a u odgovor su joj pohitali kraci koji su je obujmili i zagrlili tako prisno i čvrsto da je imala vremena samo za jednu, poslednju misao: žalila je što nikad neće saznati recept za tradicionalno holandsko praznično pecivo.
Miloš Cvetković
Ahahahahahahahaha! Odlicno! :-D