Uza sav bogati tribinski program, a kojim se nećemo posebno baviti na ovom mestu (Pogled iz svemirskog broda je to odlično obradio), posetiocima Beokona učinjena je retka čast: bili smo u prilici da vidimo Lunu, film počasnog gosta konvencije, stripskog crtača i ilustratora Dejvida Makina (Arkham Asylum, Violent Cases). Film nikada nije bio u bioskopskoj, televizijskoj, ili internetskoj distribuciji, i prikazuje se samo na manifestacijama i festivalima. Poput našeg.
Sam Makin, kao scenarista i reditelj, predstavio je film pre početka projekcije. Kako je rekao, u njemu nema velikih epskih narativa i carstava koja se ruše. Priča je inspirisana istinitim i tragičnim događajem: Makinov dobar prijatelj i njegova žena imali su dete koje nije preživelo dugo posle porođaja. Iako „ovo nije njihova priča“, radi se o umetničkoj interpretaciji žala i bola istim povodom.
Četvoro prijatelja (dva bračna para), svi umetnici, provode produženi vikend u kući na moru koja pripada jednom od njih. Nisu se dugo videli svi zajedno, zbog toga što je dvoje od njih imalo porodičnu tragediju koja ih je naterala da se povuku u sebe i svaki segment njihovog života bojila posebnim značenjem.
Izolovani od svega osim jedni od drugih, likovi padaju u intospektivna raspoloženja koja ih navode da se suoče sa ličnim teškoćama. Naravno, kao što to biva sa umetnicima, imamo to zadovoljstvo da slušamo njihove pijane rasprave o umetnosti, politici, i moralu; o stvarnosti i fantazmima (verovatno najbolji dokaz umešnosti Makina kao pisca dijaloga; nema neautentičnih niti monotonih delova). Naravno, kao što to biva sa starim znancima, slušamo njihove nostalgične priče o zajedničkom studiranju. I naravno, kao što to biva sa ljudima, vidimo kako izgleda kada neko kaže nešto što možda ne bi trebalo.
Dejv Makin koristi sva narativna i umetnička sredstva da se malo pavi važan, što je u redu, jer mu odlično ide. Šekspiru je bila dovoljna predstava u predstavi, a u Luni imamo film u filmu, lokalnu legendu u filmu, pesmu u filmu, i statičku grafiku u filmu (koja kasnije postaje dinamička, no dobro).
A gde je tu Luna? Tu je od početka. Mesec tradicionalno simbolizuje nesvesna i polusvesna stanja, emocije, i snoviđenja, a svega toga ima na pretek, što eksplicitno, što implicitno. Likovi u trenucima kada ih ophrvaju osećanja dozvoljavaju gledaocu jedan eksplicitan uvid u unutrašnji život, predstavljen kroz simbolistički i, kako film odmiče, sve više nadrealistički jezik. Mesec figurira kao svedok noćnih dešavanja dok u klimaksu ne zauzme celo nebo, i ne natera likove da se suoče sa svojom tamnom stranom, sa delom sebe od kojeg ceo film pokušavaju da pobegnu.
Kao zaključak mogli bismo izneti samo ovo: preporučili bismo ovaj film, ali teško ćete ga naći. Umesto toga, preporučujemo da uvaženog gospodina Makina uhodite po festivalima, i nadate se prilici da ga pogledate.
Miloš Petrik
