Pogleda prikovanog za digi-prozor, Spomenka je mahinalno iznova i iznova prelazila produžetkom za usisavanje preko jednog te istog dela tepiha. Vesti su prenosile nekakvu gužvu ispred kiber-bolnice „Norbert Viner“ u centru grada, ali je usisivač priključen na njenu desnu ruku pravio previše buke, pa nije mogla da čuje šta se dešava. Gomila metalnih telesina gurala se ispred ulaza i besno mahala rukama, a kada je iz bolnice izašla osoba praćena policijom, rulja je pobesnela i nagrnula napred. U početku ih je policija mirno odvraćala nazad, dok jedan industrijalac nije nekako uspeo da podvije čeličnu ploču trotoara, iščupa stenčugu ispod nje i hitne je ka policajcima, nakon čega su krenuli da razbijaju masu mini-EMP rafalima.
Spomenka je sve ovo pratila blago nezainteresovano sve dok u masi nije ugledala poznat lik, na šta naglo stade i izusti zaprepašćeno – Ijuuu!
Čim je isključila usisivač postala je svesna uporne zvonjave interkoma. Proverivši ko je, ona dade vratima signal da se otključaju.
– Ti, majke mi, nisi normalna! Je l’ ti se to opet pokvarili drajveri na ušima pa ništa ne čuješ, a? – viknu Slaviša besno s vrata.
Istog trenutka u dnevnu sobu uđe Lidija, lica zagnjurenog u tablet koji je nosila u rukama i sa verovatno isključenim tonom na ušima, ignorišući celu dramu. Spomenka propusti kćerku da prođe do fotelje, odloži nastavak za usisivač u fioku, pa zakuka:
– Crni Slaviša! Kaži mi, jesi li ono ti na televiziji?
Slaviša baci pogled na digi-prozor, pa se sruči na kauč i podiže noge na stočić.
– Ja, nego ko? Aj’ daj jedno hladno pivo da se povratim!
Spomenka nestade u kujni za trenutak, pa se vrati sa plavičastom limenkom u rukama.
– A što piješ pivo? Što ne piješ lepo ekstrakt, jeftiniji je, a na isto ti dođe…
– „Što ne piješ lepo ekstrakt“ – ponovi Slaviša podrugljivo. – A što ti ne gledaš svoja posla, a? I nije isto, da znaš, nije! Ja radim svaki dan po osam sati i borim se za ovu državu, mogu valja i pravo pivo da popijem!
Da demonstrira poentu, Slaviša priključi pivo na sisak iznad usta i glasno zasrka. Displej mu potvrdi kvalitet i procenat alkohola, te on zadovoljno podrignu proizvodeći metalni eho.
– A protiv koga se to boriš, crni Slaviša? Šta si radio ispred bolnice?
– Borim se protiv neprirodnih tvorevina ovog bolesnog, modernog društva, Spomenka! Protiv robota! Mašina bez duše koje se mešaju u običan narod i traže jednaka prava! Ehej, za godinu dana ima i da traže da se venčavaju, bože sačuvaj!
– Ništa ja tebe ne razumem. Kakvi sad roboti? Pa mi još od dve ‘iljade dvaes prve imamo robote. Sećam se kad je deda doneo prvog iz Trsta, onaj što kao usisava, al ništa nije valjao…
– Ama ne TI roboti, ženo, ljudi-roboti!
Spomenka odmahnu glavom uz zujanje servo-motora.
– Ništa ti ne razumeš, vidim ja…
– A šta pa ima da razumem? Šta me briga! Radim i ja osam sati, znaš? Pa spremam ručak jer gospodin neće da jede kompresovanu hranu, nego izbira tu i izvodi, pa dejonizujem, ribam rđu, usisavam…
– A šta ti fali? Kupio sam ti dobra leđa, ojačana, možeš ‘vala da podneseš!
Ulazna vrata stana se podigoše i mladić blistavo nove šasije sa tigrastom šarom uđe u sobu.
– Ćao, ljudi. Kevo, kad će klopa? – upita Nemanja i izvali se na preostalu slobodnu fotelju.
– Valjda se kaže dobar dan, a ne „Ćao, ljudi“. I šta ti je to na leđima?
– Najnovija hidraulika, ćale, dižem sad dve tone k’o ništa!
– A šta ti je to trebalo? Imao si zdrava, prirodna leđa, nije baš da su ti trebala mehanička, kao majci tvojoj. Bog zna da ništa korisno ne radiš. I kad smo kod toga, otkud ti pare za tu skalameriju?
– Deda mi dao. Pa treba mi mehanika, ćale, smeju mi se svi u teretani, svi dižu tone, a ja jedva pedeset kila izguram.
Lidija podiže pogled sa ekrana.
– Nadam se da razumeš da je teretana potpuno besmislena ako imaš hidraulike? Ne možeš da bilduješ motor, genije!
– A ti što učiš po ceo dan iako si priključena na internet, a?
– Učenje je proces sticanja znanja kroz rad i studije i nema veze sa čistim pristupom podaci… Ma, s kim se ja raspravljam… – reče devojka i isključi se iz razgovora.
– ‘Ajde, deco, ne svađajte se, evo ručak je gotov!
Slaviša je dovršio pivo dok je Spomenka postavila sto, pa se sa vidnim apetitom bacio na pečenje. Taman je načeo drugo parče kad mu privuče pažnju nešto na ekranu Digi-Prozora.
– Mm, evo – promrmlja on punim ustima klimajući bradom ka Prozoru – Evo, opet pričaju o ovom’! C, c, c…
– Ama, šta pričaju, Slaviša?
– Taj neki lik iz Mitrovice, ranjen plazma-pištoljem u glavu, i doktori mu stavili čip sa kompjuterom mesto mozga, e, zamisli!
– Pa šta!
– Kako pa šta?
Nemanja baci viljušku na tanjir uz zveckaj, obrisa plastiku oko usta salvetom i ustade.
– E, ljudi, odoh ja, čeka me Mile, idemo do grada.
– Dobro, sine, pazi se samo! – reče Spomenka, pa se vrati mužu. – Pa šta? Ljudi menjaju sve i svašta. Niko se metalan nije rodio, pa si svako promeni kom’ je šta volja, jaka stvar!
– Znaš li ti, ženska glavo, gde je čovečja duša?
Namirisavši raspravu kojoj nije želela da prisustvuje, Lidija ćutke napusti sto ostavivši pola hrane na tanjiru.
– Gde?
– U onom delu koji ti, izgleda, nemaš! U mozgu, ženska glavo, u mozgu! Mogu sve da ti zamene, samo mozak ne! Čim ti mozak zamene, nisi više čovek, onda si robot, mašina obična, kao, kao, kao ovaj digi-prozor recimo! To nije ljudski!
– A taj, je l’on sad razmišlja k’o čovek ili kako?
– Ko će ga znati kako sad razmišlja? Možda razmišlja kako sve da nas pobije! Bolje da su ga pustili lepo da umre…
– Iju, budi bog s nama!
– Pa stvarno! I šta je trebalo, da ćutim i da gledam kako prave čudovišta i puštaju ih međ’ narod, tu sa decom mojom rođenom?
Na digi-prozoru je nemački doktor, dobrim delom originalnog tela, izuzev očiju, držao konferenciju za štampu.
– Evo, ovaj i dalje laprda nešto. Što je utišan ovoliko ton? – viknu Slaviša Spomenci koja je odnosila sudove u kuhinju i integrisanom aplikacijom vrati zvuk slici.
-…ovaj uspeh otvara nebrojeno mnogo mogućnosti, i nadamo se da ćemo do kraja godine imati još rezultata. Sledeći projekat je mnogo ambiciozniji, neizmerno mi je drago što ćemo moći da ga započnemo baš ovde, u ovoj istoj bolnici. Naime, imamo par pacijenata koji su u komi zbog gotovo potpunog otkazivanja moždanih funkcija. Trenutno, oni su funkcionalno mrtvi, ali ako bismo primenili zahvat pri put isproban na pacijentu N. L, samo na većoj skali, možda bismo mogli da postignemo potpunu rehabilitaciju koristeći veštačku inteligenciju kao zamenu za čak 85% mozga…
Slaviša je razjapio usta. Još koji trenutak je slušao vesti u miru, a onda progovori.
– Spomenka, donesi mi pušku.
Nenad Pavlović
