Šuma se budi. Ptice pevaju. Čujem kao raste drvo ispod prozora. Toplo je, sunčano. Naslonjena na sims, sanjivo gledam u daljinu. Da li će danas doći moj Princ i odvesti me odavde?
Gotovo da se više i ne sećam drugačijeg života. Govorili su mi da tako treba i da je to sasvim u redu, da se to očekuje od mene. A ja? Ne sećam se da me je neko nešto pitao. Češljam svoju dugu crnu kosu i letimično hvatam odraz u velikom zlatnom ogledalu. Lepa sam. Zadovoljno se smeškam dok zabacujem kosu. Ne crvenim više, nema stida, jer nema nikoga pored mene. Gola i slobodna. Samoća nije moj izbor, ali je postala ugodna stvarnost. Doručkujem omlet sa pečurkama mehanički precizno serviran u plavom porcelanskom tanjiru. Zamisli da si na Zemlji i da jedeš malter sa zidova, a za doručak cigle sa kečapom, simpatično servirane u plavim porcelanskim tanjirima sa uzorkom ljiljana.
Radilice nenametljivo raspremaju sto. Volim ih, moji nemi drugari, slepi svedoci stotinu godina samoće.
– Analiza jučerašnjih uzoraka?
– Uzorci pečuraka su klasifikovani i testirani, klasa H7, bezbedni za ljudsku ishranu. Uzorci paprati su klasifikovani kao P33, izuzetno otrovni.
Zašto me to ne čudi? Da li na ovom svetu postoji išta što nije pečurka a da nije otrovno?
Veza sa matičnim brodom će biti ponovo uspostavljena kada uđe u orbitu susedne planete, po mom grubom proračunu za nekih 7 godina, koji dan gore-dole, sem ukoliko se Princ ne pojavi i pošalje signal: tada će se u roku od 10 dana pojaviti Krstarica tipa 9 Dvor4 Arbor i odneti nas daleko odavde, u tren oka. Proceduru znam napamet, kao kakvu mantru ponavljala sam je pred spavanje noćima, dok je san uporno bežao sa mojih očiju. Ali šta ako Princ nije uspeo? Šta ako nikada neće doći? Šta ako se za sedam godina Dvor4 Arbor ne pojavi na nebu? Šta ako su svi oni odavno nestali? Ili, još gore, šta ako je Centrala prestala da radi i svi smo postali beskorisni?
…Sama, ostavljena ovde zauvek…
Prvih nekoliko godina pravila sam planove za tako hitnu evakuaciju, elaborirala korake i sistematizovala najsitnije detalje, šta gde spakovati, da bih bila spremna u svakom trenutku. Da se vidi da nisu bilo koga poslali na ovu misiju, da sam ja odgovorna i stabilna osoba koja zna šta je disciplina i odgovornost, kada odem i podnesem izveštaj Glavnokomandujućem, da to bude urađeno po svim pravilima. Da otac bude ponosan na mene.
Sećam se da sam prvo počela da se oblačim u različitu zanimljivu odeću koju sam sintetizovala po uzorku prastarih dvorskih haljina. Dosada je čudo, a mašta proradi do krajnjih granica kada se jednog jutra probudiš i shvatiš da su svi ljudi, sva naređenja, korporacije, timovi, stvarnost koju poznaješ – tako daleko da sve izgleda kao san, a ti si na novom svetu jedini čovek i živiš u ogromnoj pečurci. Onda sam jednostavno počela da se ne oblačim. Nema smisla stideti se robota, a priroda je prelepa i svet tako topao, prisan.
Ako zanemarim džinovske pečurke koje dominiraju horizontom poput drevnih sekvoja, i belo i žuto sunce, sve ostalo izgleda prilično zemaljski. Osećam se kao neki mali insekt dok sa raketnim rancem letim unaokolo i skupljam uzorke sa visine. To mogu da rade i roboti, ali rad oslobađa depresivnih misli. A i napolju je prelepo. Prošla je druga sezona kiša i sunca će sijati neprekidno narednih nekoliko meseci. Pečurke su značajno porasle, naročito one na Litici Obzorja, imaju tek par desetina godina i brzo rastu. Prastari džinovi kao da su prestali sa rastom. Nepregledna prostranstva zelenila i šarenila kapa pečuraka. Alisa u Zemlji Čuda. Čak sam i jednu radilicu obojila u belo i stavila joj uši, sad je kao beli zec sa očima od brojčanika.
Ovde je lako biti srećan. Ponekad, popodne kada legnem na neki lep, osunčan šeširić pečurke da se odmorim, koji trenutak pre no što utonem u slatki dremež, imam neodoljivi utisak da nisam sama. Kao da očekujem dodir ćebenceta kojim će me baba ili deda pokriti. Pretpostavljam da je to danak usamljenosti. Ne mogu sunca zameniti ljudski dodir… A tu je i nedostatak toplokrvnih životinja. Sve su samo različite forme insekata. Ništa malo i čupavo, kao obična mačka ili zec, nešto što može da se mazi i sa čim možeš da se družiš. Jeste, ima ona jedna buba „kengur“ što voli da se mota oko stanice, čak povremeno dođe i doručkuje sa mnom i čeka da joj bacim mrvice hleba, i onda čudno bruji tim malim nefunkcionalnim krilima. Ponekad se uvuče u spavaću sobu i legne na sims i bruji, a ja kroz san pomislim da je mačka. I onda se razočaram. Dala je čak i da joj stavim šarenu ogrlicu. Da me pokojna prababa sad vidi, živim u velikoj pečurci, šetam se potpuno gola i bosa, a uz mene skakuće ogromna metalnozelena bubetina sa šarenom ogrlicom, dok na nebu iznad nas sijaju dva velika sunca.
Život je lep.
…
-… kao što rekoh, bili smo pritisnuti sa svih strana, ali znao sam da sve zavisi od mene…
Kako sam pametno odabrala ovu balsku haljinu za večeru, ispod nje ne moram nositi veš. Gaće užasno žuljaju. Ne želim da mi je dodatno neugodno pored njega. Na samu pomisao kako me je onako znojavo i smrdljivo zagrlio čim je došao u stanicu, povraća mi se.
– … i tu ja njemu kažem, čuj Malfrede, ja da ti kažem, to ne mere tako bez kabla, saću ja tebi da pokažem kako se to radi..
Još desert. Još samo desert od slatkih gljiva i onda ću se povući u moje odaje.
Radilice su vredno pospremale sto, tanjiri i tanjirići od plavog porcelana su se samo nizali. Belo sunce je zašlo za Liticu i zlatno svetlo je preplavilo stanicu. Potpuno ignorišući escajg, ogromnim dlakavim ručerdama trpao je neverovatne količine hrane u usta, neprekidno drobeći o misiji u kojoj je bio heroj dana. Ili je bar on tako tvrdio. Nije bilo nikoga u perimetru od pola galaksije da to opovrgne ili potvrdi. Mljackao je otvorenim ustima, povremeno se drapajući za jaja. Kako je njemu uopšte dodeljena misija?
– … i onda shvatim, BAM, pa ja dolazim ovamo tebe da pokupim sa ovog buđavog ostrva i to je to. Podaci misije se već obrađuju i sutra ću pristupiti inicijaciji procesa slanja signala Krstarici, tako da bi večeras mogli malo da se zabavimo, kontam, sigurno ti je nedostajalo malo pravog nabreklog mesa među tim finim nožicama, a?
Shvatila sam smisao njegovih reči tek kad je odgurnuo tanjire sa stola i nasrnuo na mene. Buba kengur mu je skočila na glavu, a on ju je usred pokreta preusmerio na najbliži zid. Zbunila sam se. Zavrnuo mi je ruku iza leđa.
Saberi se, budi iznad situacije.
– Kolega, kakvo je to ponašanje? Ne moram da Vas podsećam na pravilnik o posetama, i da ste Vi na tuđem terenu.
Dahtao mi je za vrat besno, ne popuštajući stisak.
– Ili ćete uraditi šta, koleginice? Tužićete me Centrali kada dođemo u njihovu orbitu za koju godinu? A ja sam sad ovde, i vi mi ne možete ništa.
Drugom rukom je krenuo studiozno i odlučno da mi zadiže haljinu. Bio je previše jak i nezgodan.
– Koja ludača nosi ovoliko stvari na sebi, ti si odlepila ovde, draga moja, sad ću ti dati terapiju, da čika bocu hehehehhehe
Ne pružajući ni trunku otpora, zamahnula sam glavom unazad i pogledala bubu kengura koja je stajala na podu nakostrešenih antena. Trenutak kasnije, on je stajao paralisan, a buba je zadovoljno brujala vadeći žaoku iz njegove butine. Ostavila sam radilicama da ga odnesu u sobu i raspreme krš. Lagano skakućući po plavim pločicama i gledajući da ne stanem na crvene, otišla sam do laboratorije skidajući odeću komad po komad.
– Kakvi su rezultati i zaključci Prinčeve misije?
– Nije pronađen ni jedan trag više inteligencije u ovom kvadrantu.
– Kako je on?
– Njegovo stanje je stabilno. Otrov će delovati još 15 sati.
– Zaključaj Južni segment i stavi mu radilice na raspolaganje kada se probudi. To bi bilo sve za večeras.
Sela sam na krov moje kuća-pečurke. Njeno tkivo je bilo uvek tako prijatno na dodir. Belo sunce će izaći za šest sati, a žuto se valja po horizontu. Rojevi svitaca lete ispod kapa džinova. Na Litici Obzorja svetli se parkiran Princ45, bolno odudarajući od svega ostalog. Buba kengur mi bruji kod nogu. Dobra bubica, bravo, bubice! Kuckam joj po oklopu. Zar samo još deset dana?
– Sinoć smo jeli pečurke, ne očekuješ valjda da ih jedem i sad? Daj nešto iz sintetizatora.
– Sintetizator hrane treba štedljivo koristiti, po pravilniku koristi se samo ukoliko na datom svetu nema jestivih stvari. A ovde ima pečuraka koliko voliš.
– Jebo pravila. Ne mogu sad da se preganjam sa tobom, ubi me glava. A tu bubu ako budem video, omlatiću je papučom o zid.
Smešan je bio, ovako ogroman i nezgrapan, i dalje pod uticajem otrova. Pokreti su mu bili neodmereni i komični. Bezopasan je prava reč.
Ovoga puta nije govorio za stolom, ali je mljackao da to nadoknadi. Riđa brada, prepuna ostataka hrane, davala je glupav kontrast njegovoj crnoj kosi i bledom tenu. Duž desne ruke protezala se velika fleka, sve do rukava košulje.
– Je li i to kakav junački ožiljak iza koga stoji još jedna neverovatna priča?
Uznemireno je pregledao ruku.
– Ovoga juče nije bilo. Šta je ovo, ošugali ste me!
Besno je tresnuo kašiku o sto, prosuo mi se čaj od udara. Teškom mukom je ustao od stola i odšepao do laboratorije.
– Gljivice, proklete gljivice! Treba da mažem ovo sranje što mi je izbacio sintetizator i da mirujem. A treba započeti protokol za slanje signala Krstarici.
– Ja ću. Samo se ti odmori, put je bio naporan, kao i veče. I doručak.
Pakosno se iskezio u mom pravcu i odgegao se u svoj segment.
…
– Uzorci pečuraka su klasifikovani i testirani, klasa H7, bezbedni za ljudsku ishranu. Biće servirani za doručak.
-Odlično.
Skačući po crvenim pločicama i izbegavajući plave, odskakutala sam do trpezarije, usput se zamalo sudarivši sa nekoliko radilica koje su donosile gomile pečuraka iz Južnog segmenta. Na Litici Obzorja, poslednji ostaci Princa45 su nestajali u zagrljaju novog džina.
Buba kengur zadovoljno je brujala pored mene.
Anika Tesla
