Oliver Jovanović (1967.) završio je školu primenjenih umetnosti, u Nišu, ali stvaralački rad ovog Vražogrnčanina (odrastao, a trenutno i živi u selu Vražogrnci, kod Zaječara) odlikuje hvale vredna raznovrsnost i širina interesovanja. U književnosti, okušao se u pisanju poezije, kratkih priča, dokumentarističke proze o građanskom ratu u Jugoslaviji, čiji je učesnik i bio – a pažnju ljubitelja fantastike privukao je zbirkom priča „Grotlo“ (Tardis, 2010.), koja bi se grubo rečeno mogla opisati kao mešavina tvrde naučne fantastike i horora.
Osnovni kvaliteti koji krase Oliverove najbolje radove iz oblasti NF/H fikcije jesu izuzetna, kosmička širina vizije, i nadahnutost i ubedljivost sa kojom opisuje oblike života sasvim strane, nepoznate i neshvatljive ljudskom umu. Može se slobodno reći da se ovim odlikama ovaj pisac sasvim izdvaja iz savremene (i ne samo savremene) ponude književne fantastike kod nas – osim toga, iz srbijanskih, pa i svetskih trendova, on se samoizopštio i svojim insistiranjem na pisanju tvrde naučne fantastike, u kojoj se velika pažnja posvećuje opisima tehnologija i naučnoj podlozi događanja, a likovi, zaplet, pa i jezik, ostaju u drugom planu.
„Votum“, korice
„Votum“ je njegov prvi, kratki roman, u kojem dalje sledi takve preokupacije. Ovoga puta, šalje nas u vrlo daleku budućnost, prateći sudbinu članova projekta (ili pre – sudbinu projekta samog), pod nazivom Votum (lat. zavet). Posredi je grupa stručnjaka, koji su pred najezdom bliske propasti i izumiranja ljudske vrste (koje su ljudi njihovog vremena uspeli da predvide) stavljeni pod led, u duboku hibernaciju, ne bi li se probudili šesto vekova kasnije, i pokušali da obezbede čovečanstvu novi život na zemlji. Ljudska je vrsta, naime, izumrla pod naletom virusa koji izaziva afaziju, pa je postepeno potpuno onemogućio ljude da komuniciraju. Pri nestanku komunikacije i kulture, ljudska vrsta brzo je skončala – a cilj članova Votuma jeste da na Zemlju vrate reč, i da ljudskoj vrsti ponovo obezbede ulogu u prirodi, koju je nekada imala, ukoliko je to ikako moguće…
Tokom sedamdesetak stranica teksta, pratimo njihovo upoznavanje sa novim prilikama na planeti, probleme sa kojima se suočavaju, kao i preispitivanje načina na koji je čovečanstvo odumrlo, i tereta koji njihova prošlost i uloga koju su dobili sa sobom nose…
Pripovedanje je svedeno i hladno, i obiluje stručnim, naučnim izrazima, koji otežavaju čitanje, ali pisac uspeva i da postavi mamce, barem u prvoj polovini rukopisa, dozirajući informacije koje će zainteresovati čitaoca za tekst. Sažeti opisi događanja i kratki, odsečni dijalozi, smenjuju se sa izuzetno dugim pasusima u kojima se ispituju naučni i tehnički aspekti situacije.
Najzad, u središnjem delu knjige, nalazi se i desetak stranica dug čisto esejistički pasaž, za koji se – mada je, to, naravno, krajnje arbitrarno – može reći i da je i jedan od najzanimljivijih i najupečatljivijih u knjizi. Posredi je odlomak iz fiktivnog filozofskog traktata „Čovek, osnovno oruđe – upotreba, namena, održavanje“ S. T. Volfovica, koji se čak i pomalo proizvoljno umeće u pripovedački tok, bez snažne, prirodne veze sa događajima (osim kao moguće objašnjenje apokalipse koja će nastupiti, a koju je autor slutio godinama pre no što se odigrala).
U tom izvodu iznose se i analiziraju ideje o kulturi kao osnovnom obeležju čoveka, koje je, međutim, vrlo moguće, upravo vanzemaljskog porekla. Budući da se protivi pravilima svekolike ostale prirode, moglo bi se naslutiti, tvrdi Volfovic, i da je kultura ljudima podmetnuta / nametnuta / nasilno usađena od strane moćnije inteligencije, a u svrhu pokoravanja. Kada u jednom trenutku, zbog, recimo, nekakvog virusa, ljudi više ne budu mogli da komuniciraju – to će biti njihov kraj; cilj lukavog zavojevača biće ostvaren…
Za čitaoca koga zanimaju antropološka pitanja o osnovnim, opštim odlikama čoveka, ili pitanja o njegovoj krajnem ishodištu i svrsi, ovaj će pasaž biti izuzetno zanimljiv. Sem toga, čini se da je i piscu bio najvažniji, možda čak i primarna motivacija za pisanje romana.
A to bi se, nažalost, moglo navesti i kao najveća mana ovog rukopisa. U njegovom većem, „pripovedačkom“ delu, postoji nekoliko interesantnih motiva, koje pisac nije uspeo da učini dovoljno živim i upečatljivim poput esejističkog. U epizodama koje se smenjuju, nalaze se, između ostalog, opisi vrsta koje su nastale u daljoj evoluciji, bez čoveka na zemlji. Tu su, zatim, i razmatranja uticaja misije Votum na duševni život njenih učesnika, koji se osećaju kao utvare, užasavajuće otuđeno, pod naletima panike i sucidalnih nagona pri pokušajima da prihvate svoju poziciju. Pri kraju je opisana i pobuna nano-tehnologije, koja, kako izgleda, ima više duše nego što je preostalo u preostalim ljudima, koji su je i stvorili…
Ipak, svi ti odeljci ostavljaju utisak da su mogli biti i više i nadahnutije razrađeni – šta više, svaka od pobrojanih tema do te je mere izazovna da bi joj se mogao posvetiti zaseban roman. Ovako, ostaje utisak da je autor želeo previše toga da kaže, na ne naročito velikom prostoru, i premda je, čini se, dosta pažnje posvetio strukturi, roman je, na neki način, ostao bez pravog fokusa.
Naposletku, ni konačni susret glavnog junaka sa vanzemaljskim osvajačima, nije onako impresivan, niti vizuelno, niti atmosferom, niti intelektualnim, ili naučnim implikacijama – kako se to od ovog pisca može očekivati, tj. kako nas je on sâm, svojim prethodnim radovima, naveo da očekujemo.
I pored svih mana, „Votum“ je ipak solidna i pažnje vredna knjiga. Istina, za njom ostaje žal što nije ni dosegla, a kamoli prevazišla najviša Jovanovićeva dostignuća, među koje spadaju izvrsne priče „Grotlo“ i „Kota 905“, ali je i takva kakva je još jedna potvrda da je reč o vrlo zanimljivom piscu, i krajnje osobenoj pojavi na domaćoj NF sceni.
Filip Rogović
