Čovek jeste ptica

Gledao se „Čovek ptica“ aka: Birdman: Or (The Unexpected Virtue of Ignorance), pitanja se nametnula:

Ko je ko:

• MP – Miloš Petrik
• BB – Bojan Butković
• ĐB – Đorđe Bajić
• MT – Miljan Tanić
• AS – Andrea Stojanović
• GM – Goran Mirković
• MK – Milan Krunić
• AB – Andrej Bjelaković
• GP – Gavrilo Petrović
• MC – Miloš Cvetković

Da li je „Čovek ptica“ uopšte fantastika, realizam ili nešto treće, odnosno zašto jeste/nije?

MP: Jeste, ali na onaj sitnovaćaroški način na koji su to i izvikani latinoamerički autori („nenene, nije Borhes fantastika, to je *magijski realizam*, nešto sasvim različito“).

BB: Fantastika nije, postojanje jedne scene čije jedno od tumačenja može biti i fantastično nikako ovaj film ne može tamo svrstati. A ako nije fantastika onda mora da je realizam i sve fantazmagorije i halucinacije moraju se čitati u tom ključu. Stilske figure su realizam, takođe.

ĐB: Fantastika je u oku posmatrača. Ako mene pitate, „Čovek ptica“ bi mogao da se opiše terminom „magični realizam“. Injaritu je izgleda čitao Borhesa – i to u originalu.

MT: Ne. Ako je „Dom za vešanje“ fantastika, i ovo je.

AS: Ne zna se jer nije jasno koji delovi priče su stvarnost a koje izmišlja/sanja/uobražava glavni glumac.

GM: Sve zavisi iz kog ugla čovek posmatra Rigana (Majkl Kiton) i sve ono što se njemu dešava. „Čovek ptica“ može da bude fantastika, realizam, ali i miks oba.

MK: Iskreno pojma nemam šta je „Čovek ptica“. Voleo bih da je realizam, u smislu da imamo superheroja koji mora da se pretvara da je čovek kako bi se uklopio u društvo, a sve što želi je da se bori protiv super-negativaca. Jedini način da ispolji svoje želje je kroz film, ali narod se zasiti jednog-te-istog i sada mora da živi kao taj prejadni glumac u pozorištu dan za danom i da pronađe drugačiji način kako bi se osetio korisnim/bitnim.

AB: „Čovek ptica“ je valjda ono što bi nazvali magičnim realizmom ljudi koji vole da koriste termine poput magični realizam. Možda.

GP: Ako se pitanje fantastike tiče sadržaja a ne stila, „Čovek ptica“ je nenatprirodna priča koja poseže za sredstvima iz nadrealistističkog arsenala da bi dočarala ili docrtala unutrašnji život likova, kakvu metaforu, tako nešto. Skrene to na momente u magijski realizam, ali da bi ostvarilo neku poetičnu poentu za koju je film kao medijum tako strava zahvalan, ne da bi ti rekao: e, vidi, Majkl Kiton leti po Brodveju. Kad Rigan umom pokreće objekte sam u svojoj garderobi to nije kao kad Perhan u „Domu za vešanje“ pošalje viljušku baji u grkljan, nego je to onaj „Crni labud“/„Hanibal“/„Ali Mekbil“ ekspresionizam. Ovde se čova probudi rasterećen i tako radostan da bi mogao da poleti. I Injaritu ga snimi kako poleti.

MC: „Čovek ptica“ je fantastika koliko je i „Crni labud“ fantastika. Nimalo. Zašto? Zato što je i labud ptica. Šta tu sad nije jasno!?

Koji super-negativac bi bio idealan neprijatelj super-heroja Brdmena?

MP: Eghed iz TV serije „Betmen“. Po mogućstvu u izvedbi zombi Vinsenta Prajsa:

BB: Molmen, negativac zbog koga Brdmen mora da se suoči sa teskobom zatvorenih prostora i sve užih i užih hodnika i da se odrekne svojih najjačih aduta.

ĐB: Voleo bih da se Brdmen pobije sa Fredijem iz Krejvenovog filma „Nova noćna mora“. To mi je nekako baš prikladno.

MT: Neka mutirana ptica rugalica.

AS: Harli Kvin deluje kao savršena antiteza jer je već završila sa transformacijom koju je ovaj započeo – odsustvo dodira sa stvarnošću kao i opsesija u suštini fiktivnim likom (Džoker laže i često izmišlja priče o sebi, ne poseduje stvarnu ličnost), pokazuju da se potpuno predala iluziji i nije sposobna da se suoči sa sobom. Ona je negativac, pa su njena dela drugačija; kada ubija ljude ili radi bilo šta što kao razumna osoba ne bi smatrala ispravnim, crtež postaje naivan i liči na Looney Tunes, a kada kasnije drugi lik priđe mestu zločina, vidi se realistična slika osakaćenih tela.

GM: Znajući ptice, to definitivno mora da bude neko ko proizvodi izuzetno glasan zvuk. Recimo… Truba-Men.

MK: Mislim da bi Mon*Star sasvim odgovarao, pošto je već neprijatelj Silverhawksima, ili pak Number One iz „Birdman and the Galaxy Trio“ Hane i Barbere.

AB: Onaj zec iz „Donija Darka“.

GP: Pošto Brdmen kao film u filmu „Čovek ptica“ predstavlja imperijalnu dominaciju uspešnog superherojskog blokbastera čija se vrednost meri jedino parama zarađenim na blagajni, logično je da Brdmenov arhinemesis može biti samo najnezavisniji filmadžija u okviru globalnog holivudskog hegemonskog poretka. Realno, Kusturica.

MC: Brdmen i Egmen čitav film provode u egzistencijalističkoj borbi oko toga ko je koga stvorio.

Omiljena replika iz „Čoveka ptice“ koja ujedno i dobro opisuje film?

MP: „It’s not important. You’re not important. Get used to it.“

BB: „I’m broke. I’m not sleeping like, you know, at all. And umm, this play is kinda starting to feel like a major deformed version of myself that just keeps following me around, hitting me in the balls with a tiny little hammer. I’m sorry, what was the question?“

ĐB: „People, they love blood. They love action. Not this talky, depressing, philosophical bullshit.“

MT: „She looks like she licked a homeless guy’s ass.“

AS: „Why don’t I have any self-respect?“ „You’re an actress, honey.“

GM: „I’m nothing. I’m not even here.“

MK: „You’re doing a play based on a book that was written 60 years ago, for a thousand rich old white people whose only real concern is gonna be where they go to have their cake and coffee when it’s over. And let’s face it, Dad, it’s not for the sake of art. It’s because you want to feel relevant again.“

AB: „A thing is a thing, not what is said of that thing.“

GP: „Kako možeš tako da obmanjuješ svoju publiku i sebe?!“ iz usta strastvenog glumca koji, znate, dušu iskrvari svaki put kad stane na daske koje život znače, na kojima (daskama) jedino može da mu se digne. Klišei koji izazivaju transfer blama, ali se okej provedeš jer ti ih prodaje Edvard Norton – eto blurba.

MC:

Navedite barem tri filma na koja vas je podsetio „Čovek ptica“?

MP: Bartonovi „Betmeni“, zato što Majkl Kiton; „Ruski kovčeg“, zbog dugih kadrova; „Biti Julija“, zbog tragične i neopisive patnje sirotih glumaca koji samo žele da ih se Shvati.

BB: Što više razmišljam o filmu sve mi je bolji i nadam se samo da to ne govori o mojim superherojskim moćima autosugestije. Takođe, pročitavši dosta o samom procesu snimanja filma i povezavši to u neki meta-kontekst (ha!) sa samim delom imam utisak da pozorišniji film nikad nisam gledao. A sve ovo pišem samo zato što ničega na što bi me podsetio ne mogu da se setim, sem nekog neodređenog vajba Dejvida Memeta.

ĐB: Pomenuti Krejvenov postmoderni klasik, zatim, naravno, Bartonov „Betmen“, i na kraju, zbog postupka, Hičov „Konopac“.

MT: „Dom za vešanje.“ (x3)

AS: Najviše liči na „Rvača“ Darena Aronofskog, zbog tematike, razvoja radnje, kao i meta trenutaka (Miki Rork igra sebe kao Ed Norton i Majkl Kiton). „Producenti“ („little old ladies and the checkie, checkie“) i „Noćni letač“ podsećaju samo asocijativno.

GM: „Betmen“ (1989); „Konopac“ (1948); „Bulevar Sumraka“ (1950)

MK: „Harvi“ (1950), „Prava ljubav“ (1993) i „Borilački klub“ (1999) – od čega ima najviše sličnosti sa „Borilačkim klubom“, i to ne samo jer u oba film glumi Edvard Norton, već i zbog kraja oba dela.

AB: Nešto od Čarlija Kaufmana meets nešto od Arona Sorkina meets nešto treće čega ne mogu da se setim.

GP: „Sav taj džez“ (1979); „Pucnji na Brodveju“ (1994); „Podzemlje“ (1995)

MC: „Dogvil“ (2003), „Živeći u zaboravu“ (1995), „Pukotina u školjci“ (2011), „Biti Majkl Kit…“ pardon „Biti Džon Malkovič“ (1999)

Kako biste pozicionirali i ocenili „Čoveka pticu“ u kontekstu ostatka filmografije reditelja Injaritua?

MP: Ubedljivo najsmisleniji i najmanje pretenciozan; zasluženo dobio najviše pažnje.

BB: „Čovek ptica“ mi je najbolji, ali gluma ga umnogome izvlači, plašim se samo da je Injaritu na putu da se zagubi u formi pre sadržaja stranputici.

ĐB: Najzabavniji i najkomunikativniji film koji je Alehandro Gonzalez Injaritu do sada snimio u svojoj karijeri. Ne zato što je „Čovek ptica“ mnogo veseo i poletan (mada, ima u filmu i letenja), već zato što su njegovi prethodni filmovi depresivni za desetku.

MT: Ne.

AS: Iako kao i u drugim filmovima („Vavilon“, imigranti u „Prelepo“), ima teskobe i nevolja usled loše komunikacije, „Čovek ptica“ je manje emotivan zbog samoironije i crnog humora. Deluje kao da je snimljen iz jednog kadra, što stvara osećaj depresije i klaustrofobije usled nemogućnosti da se ostvari bilo kakav pravi kontakt među likovima, uprkos velikim govorima, dugim razgovorima i konstantnom kretanju po sceni. Neki kritičari su zato mislili da je sam film isprazan i inferioran u odnosu na prethodne, što očigledno nije slučaj. Zbog višeslojnosti, tehničke inovativnosti i teorijske potkovanosti, može se reći da je do sada najbolji Injarituov film. Nisam veliki obožavatelj gorenavedenih motiva pa najviše volim „Prelepo“ i „Vavilon“.

GM: Iako sebe smatram velikim poklonikom dosadašnjih radova ovog reditelja, svakako bih stavio „Čoveka pticu“ u sam vrh. Smatram da je primarni fokus ovog filma usmeren ka pitanju identiteta, kao i konstantnoj potrebi modernog čoveka da za sva svoja dela dobija potvrdu od drugih. Pored toga, ozbiljnog kritikovanja modernog blokbastera i ukazivanja na ispraznost filmova o superherojima, koji danas generišu nadrealno velike sume novca velikim producentskim kućama, ono što mi se najviše dopalo u vezi „Čoveka ptice“ jeste to što se Injaritu odlučio da podari publici luksuz da sama odabere kako će se film odvijati i kako će se završiti.

MK: Kao neko ko ne voli Injarituova prethodna dela, nalazim da mi je „Čovek ptica“ najzanimljiviji, gledljiviji i film koji sam zapravo uspeo da ispratim a ne zaspim ili motam na x16.

AB: Injaritu u pedesetoj prerasta preozbiljne, patetične dramurde! Iskreno slutim da su nekog drugog zakopčali u Alehandro Gonzalez Injaritu odelo i da je ovo sve jedna velika i po gledaoce korisna zavera.

GP: „Čovek ptica“ je već svakako prešišao „Prelepo“, koji je obrstio tek 25 miliona na svetskim blagajnama ali je bio na neengleskom i nenakrcat zvezdama, dok ostaje da se vidi hoće li, dok se do kraja ne izvrti, nadmašiti po pitanju zarade neprevaziđeni te samim tim i umetnički najuspeliji „Vavilon“ (135 miliona dolara). Za sada smo na cifri od 77 miliona, no, svakog dobijenog Oskara treba sad množiti sa prosečnom cenom karte, pa sa prosečnim brojem mesta u biskišu i konačno sa šerom gledanosti „Sajnfelda“ na kablovskim televizijama u Singapuru, tako da je samo nebo granica. U svakom slučaju, jedan od vrednijih Injarituovih filmova.

MC: Ovo mu je najbolji film. Injaritu se u prethodnim filmovima trudio da (ponekad nategnuto) poveže više malih i obavezno tegobnih životnih priča u jednu celinu, koja bi kao takva trebalo da nam otkrije kako „Bog deluje na misteriozne načine“, odnosno kako je „život grozan, a onda umreš“, ili tako već nešto. Međutim, kao da je najzad shvatio da od suvog realizma nema vajde, pa je sledstveno tome i povezao delove svog meta-filma u celinu sasvim prigodno – jednim dugačkim, neprekinutim i nemogućim kadrom.

 Redakcija

Šta ste vi mislili?  Napišite ⇓ u komentarima.