Последњег понедељка у месецу фебруару на ред је дошао Стивен Кинг, писац кога претпостављам да нема потребе посебно представљати. Што се тиче његовог најновијег романа „Revival“ он је најављиван као Кингов омаж Лавкрафту, као и још неким великанима класичног хорора (помињан је и „Франкенштајн“) од којих сам Кинг у посвети издваја Артура Макена и његову причу „Велики бог Пан“ као значајан узор.
Но, колико ту има маркетинга а колико истине, и вреди ли уопште дати шансу новом Кингу?
foto: AP
На почетку дискусије је развејана једна заблуда, везана за то да је „Revival“ парафраза „Франкенштајна“, односно поменуто је да у роману електрицитет има битну улогу, али да је то један другачији електрицитет, а да сам заплет нема ама баш никакве везе са класиком Мери Шели. Након тог појашњења, наставак дискусије се углавном састојао у поређењу генералних утисака о роману, како оних који су га прочитали (троје присутних), тако и оних који су започели читање у дилеми да ли да наставе даље. Укратко – они који су га прочитали нису зажалили, а они који су га започели највероватније ће га и довршити. Што се тиче детаља, преовладало је мишљење да је сам крај романа проблематичан („Није ме убедио.“), чак не толико у томе шта је Кинг ту замислио колико како је то извео (склопио коцкице тј. везао машницу на крају).
Naslovnica američkog izdanja
Као хорор роман „Revival“ чини се није оставио претерану јак утисак у целини, мада је поменуто да садржи неколико ефектних хорор сцена. Ипак, акценат је на оним деловима романа који нису хорор, или било каква фантастика, у смислу да је та порција романа још и најбоље написана. Такође је као предност овог романа, у односу на неке друге Кингове, истакнут његов невелики обим и сведеност („Сви ликови које описује су битни за радњу.“), али му је и поред тога замерен неуједначен ритам, и натегнутост појединих ситуација, поготово при самом крају.
Део дискусије се бавио и Кинговим односом спрам религије (без неког посебног закључка), будући да је један од двојице главних јунака романа проповедник који губи веру, као и читавим Кинговим опусом који је (помало несрећно) подељен на „класичног Кинга“ и тзв. „пост-несрећни период“, и причом о томе које место „Revival“ заузима у Кинговом опусу, али и по чему је овај роман посебан односно битан. Закључак је био да је ово ипак један од бољих Кингових романа у последњих 20 година (не и најбољи), и да је освежавајуће то што после дужег времена имамо Кингов роман без срећног краја, што се имајући у виду везу са Лавкрафтом могло и очекивати.
На крају се дошло до закључка да је „Revival“ роман који свакако треба да прочитате ако сте Кингов фан, да не морате да га читате ако сте фан Лавкрафта који би га читао само због тога, и да заправо може да буде сасвим солидан увод за некога који се први пут среће са Кингом. Утисци могу и варирати због сасвим личних разлога као нпр. колико сте се ужелели Кинга (ово је добар избор за враћање Кингу ако сте правили дужу паузу), односно колико сте се заситили Кингових Американа момената, што вам може отежати читање већ на самом почетку (личан утисак потписника ових редова). Такође се може употребити и „у терапијске сврхе у случају да вам дете малтретира инсекте“, што је, пак, референца схватљива само овима који су роман прочитали у целини, али и препорука онима који то нису да ипак дају шансу новом роману „краља хорора.“
Милош Цветковић
