Pre dve nedelje, čitali ste o sedam potcenjenih SF filmova po izboru redakcije i saradnika, a ubrzo potom mogli ste da vidite i izbor SF filmova koje su čitaoci Emitora predložili kao (takođe) neopravdano potcenjene. Sada vam nudimo sedam horor filmova koji su nekako zaobišli pažnju najšire publike. Čitajte, gledajte, predlažite, naravno, i vi.
Miloš Cvetković: Parasomnia (2008)
O čemu se radi: „Parasomnia“ Vilijema Malouna je u osnovi mračna bajka. Zaplet predstavlja morbidnu varijaciju na „Uspavanu lepoticu“. Deni se zaljubljuje na prvi pogled u Loru koja usled bolesti spavanja većinu svog života provodi usnula. Međutim, Lora ne živi u bezbrižnom svetu snova već u zemlji košmara, dočaranoj slikama Žđislava Beksinjkog (Zdzisław Beksiński) oživljenih kompjuterskim efektima. Gospodar Lorinih košmara je, pak, treći krak ovog bizarnog ljubavnog trougla – ubica i hipnotizer Bajron Volp, koji Loru vidi kao svoju srodnu dušu.
Zašto je potcenjen: Iz istih razloga zbog kojih je američki mejnstrim horor danas u nikad gorem položaju, sveden na beskrvne i bezvredne produkte koji se povremeno puštaju u bioskopima radi zamajavanja tinejdžera. Oni iole originalni i zanimljivi, nezavisni horori ostavljeni su da se bore u DVD areni, a to je borba u kojoj često nema pobednika. „Parasomnia“ se donekle oslanja na začudnost starijih italijanskih horor filmova (Arđento, Soavi…) i stripova (Dilan Dog). Neodoljivo uvrnute i duhovite scene u tren oka se smenjuju sa oniričkim prizorima na granici sna i jave i brutalnim ubistvima, dok odnos dvoje glavnih junaka pleni spontanošću koja se graniči sa naivnošću. Sve ovo je krajnje svežavajuće kada je savremeni američki horor u pitanju, ali ništa od toga nije doprinelo da film bude iole zapažen (5.3 ocena na IMDb-u, na Rotten Tomatoes sajtu bez kritika), tako da i sedam godina kasnije „Parasomnia“ predstavlja biser američkog indi horora koji i dalje čeka da bude otkriven.
Ljubica Đurić: La casa dalle finestre che ridono (1976)
O čemu se radi: Restaurator dobija zadatak da restaurira delo mentalno poremećenog slikara Buona Lenjanija, „slikara agonije“ (slikao je ljude u samrtnim mukama), koji je sam nestao pre mnogo godina, ali čije telo nikada nije nađeno. Tokom boravka u selu, restaurator se druži sa lokalnim čudakom i „druži“ sa lokalnom nimfomankom. Prijatelj koji mu je namestio tezgu, međutim, otkriva „strašnu istinu“ o Lenjaniju i seljanima, ali umire pre nego što uspe to da mu prenese. Restaurator je prinuđen da istinu sam sazna… na teži način.
Zašto je potcenjen: Italijanski je, a nije ga snimao Dario Arđento. Prosto, promakao je „kanonu“ iako to ničim nije zaslužio.
Đorđe Bajić: Gmizavci (Slither, 2006)
O čemu se radi: Postavka je čist zicer – meteorit u američki gradić donosi vanzemaljske parazite. Gmižuće živuljke se nastanjuju u ljudskim domaćinima, mutiraju ih i pretvaraju u krvožedna čudovišta koja kao da su pobegla iz nekog Lavkraftovog košmara. Pošast se polako ali sigurno širi, sve dok većina stanovnika ne bude zaražena. A onda… Zna se. Sveopšti haos tokom koga šačica neinficiranih pokušava da se odupre upornoj i prilagodljivoj gamadi iz svemira.
Zašto je potcenjen: Čudni su putevi Gospodnji… Svojevremeno, „Gmizavci“ su propali na blagajnama. Nije to bio previše skup film, ali je zaradio još manje nego što je koštao. Publika očigledno nije bila spremna za spoj raspojasane komedije i ekstremnog horora. Meni se, eto, dopao već na prvo gledanje, što zbog Majkla Rukera i Elizabet Benks, što zbog grotesknog humora i odlične atmosfere. Džejms Gan je nakon „Gmizavaca“ režirao „Super“, a onda su se dogodili sada već legendarni „Čuvari galaksije“.
Miloš Petrik: Žene iz Stepforda (The Stepford Wives, 1975)
O čemu se radi: Mladi bračni par doseljava se iz fuj-fuj poganog Njujorka u idilični Stepford. Muškarac se brzo priključuje lokalnom udruženju dokonih mužjaka, dočim žena ostaje usamljena: sve lokalne žene izgledaju lepo (previše lepo), ponašaju se potpuno submisivno, i ne interesuje ih praktično ništa. Dokona žena, zna se, je zlo svoje vrste, i ubrzo počinje da čačka gde ne treba, osniva nešto kao lokalni AFŽ, a kad to brzo i neslavno propadne, pokušava sama da istraži koji je svim ostalim ženama andrak.
Zašto je potcenjen: Sniman je u previše kemp periodu, kada niko (pa ni autori) SF nije doživljavao bogznakako ozbiljno, ali sa ambicijom da bude adaptacija mračnog i ciničnog romana Ajre Levina. Pored toga, vizuelno nije dobro ostario.
Bojan Baća: Dark Waters (1993)
https://www.youtube.com/watch?v=c1JNKbhGmBI
O čemu se radi: Nakon očeve smrti, Elizabet odlazi na od civilizacije odsiječeno ostrvo da ispita razloge zbog kojih je njen otac proveo cijeli život finansijski pomažući lokalni manastir. Ili, kako bi to sročio administrator Fejsbuk stranice Blica: „Britanka je otišla u manastir da bi provjerila računovodstvene knjige svoga oca, ali ono što je tamo zatekla bilo je… čudovišno!“
Zašto je potcijenjen: „Dark Waters“ (poznat još i kao „Dead Waters“) predstavlja opskuritet i među najtvrdokornijim fanovima italo-horora. Iako snimljen u neobičnom koprodukcijskom sklopu, sa minimalnim budžetom, u periodu kada je italijanska žanrovska produkcija prestala da postoji (pa više niko nije ni obraćao pažnju ni na sam tekst, a kamoli fusnote istorije italo-horora), Bainov film se nametnuo kao jedan od najboljih lavkraftijanskih celuloidnih radova. U kontekstu italijanske horor produkcije, film se može opisati kao tematski miks Arđenta i Fulčija i stilski amalgam Bave starijeg i mlađeg, ali ono u čemu je najjači – u neponovljivoj, zlom-i-mukom natopljenoj atmosferi – najviše podsjeća na radove Pupija Avatija. Iako kao takav predstavlja sve ono o čemu su fanovi horora snivali decenijama, „Dark Waters“ je do pojave DVD-a bio gotovo nenabavljiv.
Milan Krunić: Vampyr (1932)
https://www.youtube.com/watch?v=ms3PcxfPO6w
O čemu se radi: Prvi zvučni film Karla Teodora Drejera, izašao u senci „Drakule“ (1931) Toda Brauninga. Od ovog filma zapravo potiču glasine koje se vezuju za „Nosferatua“ (1922) F.V. Murnaua, poput priče da glumci nisu snimili ni jedan film posle, kao i da je korišćen poslednji pravi vampir. Bizarnosti doprinosi i to da je ulogu vampira tumačio odbegli ruski aristokrata, baron Nikolas de Guncburg, pod alijasom Džulian Vest, koji je ujedno i producent filma. Ova legenda je pretopljena u film „Senka Vampira“ (2000) I. Elijasa Merhindža. Ako se odlučite za gledanje „Vampyra“ (1932), obavezno ga gledati zajedno sa „Fantomskom kočijom“ (1921) Viktora Šestrema.
Zašto je potcenjen: Nepravedno zapostavljen od strane moderne publike jer „ti stari horori, to nije strašno“. Ali godine umeju da prevare. Atmosfera filma je jedna od jezivijih sa kojima sam se ja susreo i poprilično odoleva modernom dobu za film iz ’32. Istoj doprinose prave lokacije umesto studija. Takođe, većina „specijalnih“ efekata je izvođena praktično, dakle u samom kadru.
Andrea Stojanović: Izgladneli (Ravenous, 1999)
O čemu se radi: „Izgladneli“ je film o kanibalizmu u Sijera Nevada planinama 1840-ih. Poručnik Džon Bojd (Gaj Pirs) je zbog kukavičluka u Američko-meksičkom ratu poslat u Fort Spenser, gde nailazi na Kalhuna (Robert Karlajl), žrtvu tragedije slične onoj koja je 1847. zadesila Donerovu grupu, primoranu da pribegne kanibalizmu kako bi preživela zarobljena u planinama. Posmatrano kroz mit o Vendigu, konzumiranje ljudskog mesa radi sticanja moći dato je kao alegorija koja podjednako ironično ismeva i osuđuje Ničea, hrišćanstvo („beli čovek jede meso Hristovo svake nedelje”), i pre svega američki militarizam i širenje američke države.
Zašto je potcenjen: Možda zbog isuviše crnog humora i neobične priče, sumorne atmosfere koja nekome može delovati dosadno, kao i potpunog nedostatka romantičnih odnosa, zamenjenih blagim homoerotskim podtekstom. Film je smatran propalim projektom nakon dve godine produkcije i dva smenjena reditelja – Milča Mančevskog i Raže Gosnela, pre nego što je Robert Karlajl doveo britansku rediteljku Antoniju Berd. Osvrt na čudovišni nastanak i širenje američke države (film počinje prizorom američke zastave koja se viori na vetru), ovde je alegorija prezira prema licemernom moralu i krvoločnoj pohlepi čitavog ljudskog roda. Upala lica Gaja Pirsa i Roberta Karlajla delovala bi sasvim uverljivo na starim fotografijama američkih doseljenika. Gaj Pirs se izražava pre svega pokretima, pa ne progovara nijednu punu rečenicu do 23. minuta filma, a Robert Karlajl lako i prirodno naizmenice igra civilizovanog čoveka u uniformi i insektoidnu životinju iskolačenih očiju. Atmosfera je hladna, vlažna i tmurna, dok uznemirujuća muzika filmu daje razigran paganski ritam, koji je u isto vreme jezovit i poziva na ples. Uprkos početnom neuspehu na gotovo svakom planu, film je postao kultna retkost, i vremenom je privukao dovoljno poštovalaca da bi se Scream Factory smilovao i objavio Blu-rej verziju.
Toliko od nas, nadamo se da ćete ovim biti zadovoljni.
A vi? Čime vi volite da se mazohistički samoprepadnete?
redakcija i saradnici
Komentari