TRIBINA: Zagor Te-Nej

zagor

Ovog ponedeljka se u Društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ pričalo o Zagoru. Pred ugodno popunjenom tribinskom salom Doma omladine za mikrofonom su se našli Bojan Marković, kao voditelj, i naš novi poznanik Nikola Dragomirović, saradnik nedeljnika Vreme i vrstan poznavalac života i dela Patrika Vajldinga, publici poznatog kao Zagor.

Zagor je lik kojeg su 1961. kreirali scenarista Serđo Boneli (pod pseudonimom Gvido Nolita) i crtač Galijeno Feri kao neku vrstu Fantoma / Tarzana / Supermena, transponovanog u divljinu Amerike na početku devetnaestog veka. Očigledni su uticaji superherojskog stripa na mitologiju i vizuelni identitet lika (tipsko oružje, poklič, psovke, prepoznatljiv kostim) ali i Poslednjeg Mohikanca, i uopšte pustolovnog romana i vesterna. Prvobitno se trebao zvati Ajaks, ali se od tog imena odustalo kada je Nolita saznao da postoji deterdžent istog imena. „Za-Gor Te Nay“ navodno na jeziku Algonkin Indijanaca treba da znači „Duh sa sekirom“, ali već tu kreće otklon serijala od realnosti, jer 1) ono jedva da liči na čestito sekirče i 2) ako ćemo algonkinski, trebao se zvati Wakwi Pimadiz Wagakwandoz, sreća pa nije.

Scenarista Nolita (tj. Boneli) već nakon postavljanja lika i sveta u prvom broju doživljava kreativnu krizu, i ostavlja Ferija da sam i crta i piše Zagora, koji u to vreme izlazi u kaiševima (striccia). Feri je uspeo da jako brzo destiluje ali i okameni svoj prepoznatljivi crtački stil, koji se više nije menjao ali nije ni napredovao. Prelaskom sa kaiša na format sveske (daleko pogodniji za pripovedanje) i povratkom Serđa Bonelija, sredinom šezdesetih kvalitet Zagora se diže i ustaljuje, što ga ubrzo čini najkomercijalnijim naslovom izdavača.

Za razliku od relativno ozbiljnog akcijaša Teksa, Zagor je čitateljima ponudio laganiju avanturu začinjenu brojnim prijateljima i još brojnijim neprijateljima, čija priroda široko varira – od bandita, vojnika van kontrole, beskrupuloznih trgovaca do vukodlaka, vampira, čarobnjaka, sekti i ludih naučnika.

Serijal ima preko šest stotina epizoda u redovnoj seriji, kao i poveći broj posebnih izdanja, od kojih je Serđo Boneli napisao 174 redovne, a nastavili su ga sličnom obimu Tonineli i Buratini (trenutni urednik i scenarista, nesrećna kombinacija), kao i plejada scenarista sa manjim brojem priča, gde se ipak izdvaja Ticijano Sklavi („Divovi dobra i zla“). Feri je nacrtao preko 240 epizoda i SVE naslovnice, a sa prekidima je crtao Zagora do svoje smrti. Pored njega izdvajaju se stažom ili kvalitetom rada Donateli, Binjoti…

U SFRJ Zagor izlazi u Zlatnoj seriji i LMS od 1968. epizodom „Nasilje u Darkvudu“ (dostiže bizarne cene na aukcijama, proverite da nemate primerak na tavanu) i brzo se nameće kao ubedljivo najpopularniji junak stripa. Kao i ostali stripovi u tim edicijama, trpeo je sečenja, skraćivanja, cenzuru. Do gašenja edicija objavljeno je oko 360 epizoda, koje nisu obljavljivane uvek hronološki, a i preskakani su naslovi. Posle raspada SFRJ u Hrvatskoj je Zagor imao neprekinuto prisustvo, a u Srbiji je sahranio nekoliko izdavača što je dovelo do znatnog piratisanja, dok se nije pojavio Veseli četvrtak.

Serijal je u Italiji bio jak, ali je u Turskoj jedno vreme bio kultni, pa su snimljena i dva filma (Kara Bela i Kara Korsanin Hazinesi).
Kod nas kultnoća zagora je evidentna u imenu jedne od većih izdavačkih kuća, Zagor i Čiko su imena poznata u svakom domaćinstvu, i mi imamo film (i to u boji!), a poštu serijalu je posle smrti Galijena Ferija odala i ekipa „Državnog posla“

Žarko Milićević

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *