Sumrak heroja

charposters

Nedavno sam u bioskopu (ali ne i u 3D-u koga se gnušam) gledala sad već kontroverzni film Zeka Snajdera, Betmen protiv Supermena: Zora pravednika. Film nije dobar, ali nije ni onoliko katastrofalan koliko olujčina mržnje na internetu implicira. Ipak, imam utisak da nije celokupne marketinške mašinerije koja ga okružuje, ovo bi ostao samo jedan osrednji superherojski film, oko koga se ne bi dizala tolika prašina. Stoga neću ponavljati ono što su pre mene već mnogi rekli o njemu, već ću se baviti pitanjima na koja mi je, kakav god da je kao kinematografsko ostvarenje, skrenuo pažnju. U prvom redu: treba li nam danas Supermen? I ako da, kakav nam to Supermen treba, odnosno, postoji li način da se u savremenom filmskom kontekstu takav lik predstavi na način koji bi bio iole blizak današnjem gledaocu? Kad zagrebemo malo dublje, potraga za odgovorom na ovo pitanje će nas dovesti do sledećeg: trebaju li nam uopšte heroji? Odnosno, kakve heroje mi, izblazirana novomilenijumska publika, volimo?

BvS-dawn-of-justiceZora pravednika, nastavljajući problematiku postavljenu u Čoveku od čelika, pokušava da predstavi jednog „ljudskijeg“ Supermena od onog uvek ispravnog, dečački naivnog kakvog nam predstavljaju filmovi sa Kristoferom Rivom, kao i većina ostale fikcije o ovom, nekada jako popularnom, superheroju. Njegova unutrašnja borba umnogome podseća na onu koju proživljava svaki čovek: trudi se da sve uradi kako treba, ali nekako nikad ne ispadne onako kako je on zamislio. Pa zašto je, onda, toliko teško voleti ovaj lik? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da zagrebemo malo dublje, i posegnemo za drevnim arhetipovima, prisutnim u ljudskom stvaralaštvu od antike, a kojima se superherojska fikcija bez ustručavanja, a nekad i bez mnogo izmena, masovno služi.

Ideja o nadljudima, naravno, nije ništa novo, i, kao što rekoh, primere imamo još od antike. Ali šta je to što neke heroje čini prijemčivim do današnjih dana, a neki nas, prosto, više ne zanimaju. Uzmimo nekog antičkog junaka, na primer Ahila. Zbog čega je Ahil zanimljiv? Zato što je snažan? Dobar ratnik? Pun vrlina? Ne. Dok je prosto takav, on je samo jedan u nizu ahajskih ratnika pod zidinama Troje, možda jedan od najistaknutijih, ali ne neko o kome čeznemo da čitamo. On postaje zanimljiv u trenutku kada pokaže slabost. „Gnev mi, boginjo, pevaj, Ahileja Peleju sina“ kaže prvi stih Ilijade. Svi znamo tu priču, besan je jer mu je uskraćeno nešto na šta misli da ima pravo, i stoga se ponaša kao razmaženo derište, a pošto mu je majka boginja i dobra je sa vrhovnim, Ahajci gube rat. I eto nama zapleta. Ako pogledamo ostale drevne uzore današnjim strip junacima kroz istoriju, videćemo sličnu situaciju: Herakle je zaslepljen ljubavlju (ovo se jako često koristi u superherojskoj fikciji), Lanselot nije veran prijatelj (iz istih razloga kao prethodni), Sigurd je pohlepan… Moglo bi se reći da ni jedan fiktivni lik ne može biti zanimljiv ako je savršen, čak ni kada u zapletu igra neku herojsku ulogu. A to je, rekla bih, posebno tačno iz vizure savremenog čitaoca/gledaoca.

Dakle, lik kao što je klasičan Supermen, momak bez mane i straha, današnjem gledaocu je, prosto, dosadan. Pogledajmo koji su superheroji požnjeli najviše uspeha na velikom platnu: Betmen – sa večitom traumom iz detinjstva i na ivici da i sam postane kriminalac, Ajronmen – alkoholičar i ženskaroš, Vulverin – takođe mračna prošlost plus problem sa kontrolom gneva… Od novijih primera tu je Dedpul čiji se spisak mana ne bi završio ni na 2 strane da sad počnem. Likovi koji imaju mane su prosto uverljiviji, sa njima je lakše identifikovati se i saosećati, i tu je onda razumljivo šta Zek Snajder pokušava. On pokušava da od ikoničnog lika koji više predstavlja simbol nego iole realnu ličnost stvori nekoga koga će gledaoci moći da razumeju. A zašto onda to ne radi?

Kao prvo, rekla bih da je jako antipatično to što je jedino do čega mu je zapravo stalo sopstvena devojka i majka. To je, možda, realno kod nas, stvarnih ljudi, ali ako želimo nekog da prihvatimo kao nekakvog spasioca čovečanstva, ovakav pristup jednostavno ne funkcioniše. Rekoh iznad da se on iz petnih žila trudi da uradi pravu stvar, ali ni u jednom trenutku ne deluje kao da mu je iskreno stalo do ljudi, niti bilo čega što radi, sem kada treba da (po zilioniti put) spase Lois Lejn od opasnosti u kojoj se trenutno nalazi (ta žena stvarno ne ume da vodi računa o sebi, ali to je već tema za neki drugi tekst). Imali smo prilike da vidimo razne slučajeve „nevoljnih“ superheroja, ali on sve vreme deluje kao da je na kuluku. Drugo, ako Ahil i Vulverin imaju problema sa gnevom, ovaj Snajderov Supermen im je drugar sa terapije, a kod njega najmanje radi. Međutim, čak ni taj gnev i bezobzirnost nisu sprovedeni do kraja, jer on ili zapravo nije uradio to za šta ga optužuju, ili je „u najboljoj nameri“ kao slon u staklarskoj radnji, pretpostavljam kako ne bi ispao potpuni psihopata i masovni ubica, tako da je njegova ličnost poprilično zbunjujuća. Najviše do čega možemo da dođemo je da nam ga bude žao.

A kakav bi onda Supermen trebalo da bude? Ne pretendujem da dam ultimativni odgovor na ovo pitanje, pretpostavljam da bi svaka verzija mogla da funkcioniše pod uslovom da je dovoljno uverljivo predstavljena. Jedino što meni pada na pamet je pristup kakav je imao Teri Prečet kada je smišljao lik Kerota Gvozdensona iz romana o straži na Disksvetu, ili ako gledamo savremene superherojske filmove, ono što je Marvel uradio sa Torom i Kapetanom Amerikom. U pitanju su likovi čija je bezgrešnost i naivnost upravo i njihova mana, koja se koristi i zarad komičnog efekta, i kao izvor unutrašnjih i spoljašnjih konflikata. Apsurdno, ali to su likovi koji funkcionišu baš zato što se ne uklapaju u svet oko sebe, i, zbog svoje moralne nepokolebljivosti, u savremenom okruženju stvaraju blagu nelagodnost. Takav Supermen bi idealno odskakao od natmurenog, moralno sivog Betmena. Ovako su previše slični, i konflikt između njih deluje isfabrikovano i neuverljivo.

Biće zanimljivo videti kako će DC rešiti sličan problem sa Wonder Woman, praktično svemoćnom boginjom, kako učiniti takav lik iole uverljivim? Koja je njena slabost? U Zori pravednika se pojavljuje jako malo, i nema nikakav razvoj ličnosti, tako da je nemoguće bilo šta naslutiti. Što se tiče Marvela, izazov će biti Dr Strejndž, čija mi moralna načela nisu poznata, ali čujem da se po moćima smatra ravnim Supermenu. Sudeći po nedavno objavljenom trejleru, čini mi se da razvoj ličnosti neće biti presudan element tog filma, tako da možda nije ni bitno da se on učini uverljivim.

Sofija Vuković

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *