PRIČA: Ona voli…

Što si mi kupio ovaj dres, znaš da ne navijam za Partizan!?”, besno je zafrljačila dres u njegovom pravcu, a on je refleksno pružio ruku i uhvatio ga u vazduhu. Jednim brzim pokretom dres je bio spakovan i on se pokunjeno – ili je bar njoj to tako izgledalo – okrenuo i pošao ka vratima.

Gde si pošao?”

Zameniću ga.”

Ona prevrnu očima. I dalje ne reaguje kako treba, nikad ne reaguje kako treba, pomisli ona.

Nema veze. Dolazi ovamo da se malo zabavimo…”

Na ovu komandu je već bolje reagovao, ali sve je valjda stvar prakse, pomisli ona. Neke vežbe su ipak zabavnije od drugih.

*   *   *

Grizla je usnu, suzbijajući bes. Nije bila sigurna koja reakcija bi bila najbolja i najpraktičnija… Dan nakon one greške iznenadio ju je uvežbanim osmehom i savršeno zapakovanom… video kasetom? Ali, zar on ne zna da se video plejeri nalaze samo po muzejima, i kako je uopšte došao do ove prastare kasete, i da li je ovo neki pokušaj humora, a ako nije, šta je? Ubrzo je u rukama držala neupotrebljivu VHS kasetu filma Ona voli Zvezdu”.

Hajde ti malo prošetaj, važi?”

Hoćeš li i ti da-”

„Ne, ne, moram nešto da obavim. Sama. Treba mi malo prostora, vremena, treba mi…”

Nije završila rečenicu, a on to nije učinio umesto nje, što ju je samo još više nerviralo. Čekao je da ona još nešto kaže umesto da samo ode. Pitala se koliko bi mogla da rastegne ovaj besmisleni postupak kada bi to želela, ali je znala da bi to bilo mučenje samo za jednu osobu – nju samu.

Samo idi,” odvratila je što je umilnije mogla i on ju je smesta poslušao.

Zgrabila je telefon u nameri da malo olakša dušu.

Sve sam uradila kako treba, i opet ništa. Kao da ništa ne shvata. Odnosno, razume, ali kao da ne shvata ništa, razumeš?”

I to sam uradila, da, sve sam pokušala.”

Da, znam, znam da ti razumeš, ali on…”

Otišao je u šetnju, da.”

Ne! Ma, šta ti pada na pamet, on da se seti sam, kako da ne!”

A to što mi je poklonio, ne znam, prosto ne znam.”

Sto četrdeset osam minuta kasnije odložila je telefon i dalje se osećajući nemirno i nervozno. Znala je da će se on svakog trenutka vratiti, njegov unutrašnji časovnik bio je besprekoran. Zaškrgutala je zubima kada se ključ okrenuo u bravi.

*   *   *

Te večeri su izašli. Kao i pre, osećala je zavidljive ženske poglede upućene njemu, ali to joj više nije godilo. Samo ju je dodatno nerviralo i jedva je čekala da se vrati kući. A onda se desilo nešto neuobičajeno. Ugledala je par koji je bio nekako… pogrešan. I drugi su to videli. Shvatila je vrlo brzo šta je posredi i odlučila da uživa u prizoru, da se nahrani njime. Uputila je svoj najbolji nadmoćno-sažaljivi pogled ka devojci koja je hodala u prisustvu običnog, neprogramiranog. I drugi su ih na sličan način streljali pogledima, ali taj grozno čudan par je samo ubrzao hod, ne osvrćući se. Ubrzo su nestali sa vidika i ona oseti kako njeno ushićenje splašnjava. Okrenula se ka njemu i pogledala ga pravo u oči.

„Šta želiš da radimo sada; reci mi prvo što ti pada na pamet”.

U očima joj je se mogla nazreti panika. Odvratio joj je savršeno uvežbanom replikom i besprekornim osmehom koji – nekoliko istraživanja je to potvrdilo – ne može nijednu ženu da ostavi ravnodušnom.

Šta god da ti želiš.”

Počela je da vrišti u sebi.

Miloš Cvetković

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *