Turobni život proletera (Gnušanje, Filip Rogović)

Filip Rogović, član kluba i redakcije Emitora, objavio je svoju prvu knjigu, u ediciji Matice srpske istog naziva, kako i dolikuje. U pitanju je zbirka priča pod rečitim nazivom Gnušanje.

Odmah treba reći kako je žanrovsko određenje zbirke u najmanju ruku upitno. Od devet priča u zbirci, četiri (Gnušanje, Uljez, Stari odlazi, Neko je u dvorištu) spadaju u fantastiku glavnotokovskog tipa, dakle onu u kojoj se realistično, svakodnevno okruženje lagano oneobičava prodorom fantastičnog – a nadohvat ruke je i mogućnost da se radi o tzv. deliričnoj fantastici, prikrivenom potonuću u ludilo. Jedna je čist slešer (Cimer) ali bez fantastike, dok se priče Zakopaj me bar neki članovi kluba sećaju iz jedne ranije varijante u kojoj su se pojavljivali zombiji kao pokretač radnje (spojler: zombija više nema. Još jedan spojler: takoreći se i ne primećuje da ih nema). Preostale tri priče – Prokleti dan, Rajska ostrva, Pakleni vozači – suvi su realizam.

Korice izdanja

Korice izdanja

Ovakva žanrovska raznolikost, međutim, samo je prividna: priče su zapravo izuzetno ujednačene, i stilski i tematski. Bave se, naime, jednom temom koju aktuelna književna scena uspešno zapostavlja: životom proletera u Srbiji.

Rogovićevi junaci su tihi, sivi, čemerni ljudi ubijeni dugogodišnjim siromaštvom, tavorenjem u naizgled privremenim poslovima „na crno“, jednoličnom i bezizlaznom svakodnevicom; oni žive u oronulim, jednako sivim zgradama, ili po partajama, ili u divljim naseljima; krajolike njegovih pripovedaka intimno poznaju svi koji žive na periferiji. Depresija pritiska sve likove u ovim pričama. Utoliko je „gnušanje“ pogrešan naziv za ovde okupljene tekstove: Rogovićevi pripovedači uglavnom nemaju dovoljno energije i snage za tako aktivno osećanje poput gnušanja, njihovo preovlađujuće stanje je apatija. U možda najboljoj pripoveci zbirke, naslovnoj noveli Gnušanje, čak ni nasilni upad fantastičnog u život junaka, pojavljivanje dvojnika – najpre njegovog prijatelja, a potom i njega samog – ne uspeva da izazove suštinsku promenu i da ga trgne iz sve dublje pasivnosti. Slično tome, ni fantastični momenat u pričama Stari odlazi i Neko je u dvorištu nije podsticaj za neku delatnost koja će promeniti tok događaja: otvoreno je metaforičke prirode i lako bi se dao zameniti realističkim tumačenjem ključnih događaja – težište nije na njemu, već na sumornoj svakodnevici i postepenom prepuštanju iskvarenosti i zlu.

Od njih se izdvaja priča Uljez – zapisi o nepoštovanju, jedina sa nešto drugačijim, akademskim ambijentom i glavnim ženskim likom, „gospođom dekan“ koja se susreće sa novim nameštenikom vidno demonskog karaktera. Ova pripovetka jedina prati matricu čisto fantastične priče u kojoj se ne može do kraja razlučiti da li se radi o novovekovnoj varijanti ugovora sa đavolom ili definitivnom potonuću u paranoju, i uspeva da balansira na granici između čudnog i čudesnog sve do kraja.

Koncepcija zbirke brižljivo je osmišljena, duže priče razdvojene su kraćim, gotovo crticama, pri čemu je beleška Pakleni vozači, gotovo programskog karaktera, mudro smeštena pred kraj knjige. Ipak, smenjivanje tih tekstova različite dužine i žanrovske pripadnosti možda nije dovoljno kao osveženje – već pomenuta tematska ujednačenost povremeno prelazi u zamornu monotoniju, pogotovu u neuspelijim celinama (Prokleti dan, Rajska ostrva) svedenim na „crtice iz života“.

No, postoji krupna zamerka koja se odnosi na to kako je Gnušanje kao knjiga priređeno i poslato u svet. Jeste da je Rogović za današnje mlade autore natprosečno pismen, ali to nije dovoljno da se izdavač odrekne lekture (i u impresumu je naveden samo korektor), pogotovu kad je u pitanju Matica srpska i edicija u kojoj su prve knjige izlazile mladim autorima u rasponu od Vladimira Tasića do Mirjane Novaković. I što se tiče opreme, trud izdavača je slabo vidljiv, korice sa slikom lobanje ne upućuju baš adekvatno na sadržinu, a slučajni čitalac osim malecne biografije autora (koja po prirodi stvari ne govori mnogo, podsetimo, prva knjiga) nema na raspolaganju ni blurbove, ni odlomke iz recenzije, ni uvod-predgovor-pogovor, ništa, bukvalno ništa po čemu bi moglo da se zaključi šta je ova knjiga i o čemu se tu radi, a bogami ni kakvu crno-na-belo potvrdu da je to neko pročitao pre odlaska u štampu. Isto važi i za informacije koje se o knjizi mogu naći na sajtu izdavača, što sve zajedno prilično umanjuje šanse ove zbirke da naiđe na sebi srodne čitaoce.

Tijana Tropin

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *