PRIČA: Oroipen

Prokleti Kosač… Zaista… zar je morao to da učini? Taj vojnik je samo razgovarao s Mori, a on ga je istog momenta, ljubomoran, napao. Istina, brzo se smirio i spustio oružje ali to se ispostavilo kao još veća greška.

Sada, vojnik leži par kilometara odavde, u lokvi sopstvene krvi, tačno kako ga je Mori ostavila. Kosač spava bezbrižno, dok ga Mori mazi po kosi, presrećna što je još uvek živ. Ko ne bi bio? Uostalom, koliko bi bilo verovatno da čovek preživi metak u lice?

U pomrčini prostorije ih posmatram. Tamo gde je Kosaču bilo levo oko sada je samo crnilo u kome vreba metak. Moramo ga izvaditi nekako ali ja nisam osoba za proceduru. Ne znam tačno šta sam zapravo… Mori me toleriše jer vidi da sam povezan s Kosačem. Metak mu je uzeo sva sećanja… sećanja koja su od tog trenutka u mojoj glavi. Ali, ko sam ja…?

Oni su „rođeni“… Ja, s druge strane… Najstarija informacija koju imam o sebi kao odvojenom biću potiče od pre 6 sati. Vreme kada je Kosač upucan. Dakle, toliko sam star. Ostala sećanja pripadaju njemu. Ja sam „stvoren“… stvoren nesrećnim spletom događaja i s ulogom da sačuvam ono što je moj tvorac izgubio. Sećanja.

On još uvek pokazuje emocije prema Mori, ne mogu da shvatim da li je se seća potpuno, ali i dalje zna koliko mu je važna. Sami su u ovom svetu, drago mi je da barem još uvek imaju jedno drugo.

Čekamo jutro, a onda ponovo pešačimo. U njegovim sećanjima vidim da su sve do sada bežali od nečega. Stvor kojeg su nazvali samo „Demon“.

*   *   *

Voleo bih da mogu da vodim pravi dnevnik, to opušta. Setim se najbitnijih događaja i zatim ih opišem u par rečenica. Pomaže da se izbaci stres nakupljen tokom dana. Nažalost, nemam papir i olovku, a najbliža prodavnica toga se nalazi četiri grada odavde. Nebitno… neka ovo bude moj mentalni dnevnik. Pa… da pokušam:

Dan drugi, moj 28. sat života.

Nalazimo se na samoj ivici grada. Kosač i Mori ovog puta oboje spavaju. Pešačili smo ceo dan da stignemo do ovde. Kosač se ponaša kao da mu ništa ne fali, njegove motorne funkcije i reakcije artikulisane su kao i obično. Pod tim zaista mislim: dogodio se incident. Dok smo nas dvojica dopunjavali zalihe u piljarnici, kroz prozor smo videli interesantan prizor. Ulični prodavac cigareta je započeo konverzaciju s Mori dok nas je čekala. Budala se na momenat ponašala kao da flertuje s njom, trik koji trgovci ovde ponekad koriste da privole moguću mušteriju da kupi proizvod.

Sad kad razmislim, nije ni tako loša taktika. Čovek je ipak dobio profit. Ja sam uzeo dve pakle cigareta s aromom jagode. Učinio sam to da nas ne bi prijavio gradskoj gardi, pošto su mu Kosač i Mori umalo odsekli glavu.

Sve u svemu, veseo dan.

*   *   *

Dan treći, moj 54. sat života.

Ušli smo u Motneger, grad najboljih mačevalaca i plaćenika na celoj hemisferi.

Grad, sam po sebi je relativno negostoljubiv prema strancima, pogotovo prema meni, čini se. Svaki put kada bih zapalio cigaru plamenom s malog prsta, oni bi me gledali podozrivo. Moj saputnici s druge strane su bili zabavljeni tim prizorom. Imam sećanje na film u kome rade sličan trik.

Kosač je mačevalac, pa su s njim razgovarali normalnije. Samim tim, bio je savršena osoba za traženje informacija o trenutnoj lokaciji Damniela. On je moćan čarobnjak, čudno za nekog ko potiče iz ovog grada, gde se na magiju gleda s strahom i nepoštovanjem. Sećanja koja mi ne pripadaju ukazuju na to da je on najpogodnija osoba za proceduru vađenja metka. Mori i ja smo za to vreme čekali, i između ostalog, diskutovali o planovima za kasnija putovanja. To je prvi put da smo imali pravu konverzaciju.  Ima više poverenja u mene čini se, branila me je od prozivki jednog pijanog plaćenika, pre nego što ga je Kosač oborio na tlo, uz pretnju da će mu iščupati creva kroz ta brbrljiva usta. Ovde je legalno ubiti bilo koga ko ti ukaže nepoštovanje. Pijanica je dakle dobro prošao.

Pred kraj dana, dok sam slušao razgovor dvoje kurira, pokupio sam stravičnu novost. Demon od koga bežimo je prošao gradom iz koga smo izbegli juče. Mnogo ljudskih žrtava…

*   *   *

Dan četvrti, moj 76. sat života.

Blokiran nam je ulaz u Heliolis, grad do kog smo dopešačili pre par sati. Izgleda da je Demon bio i u Montegeru. Prilično smo upadljivi, a kako je Demon prolazio tačno gde i mi, ljudi su postali sumnjičavi. Shvatili su da nas zver prati i poslat je proglas okolnim gradovima da nam zabrane pristup. Kosač je bio na ivici nerava i morali smo da ga smirimo kako ne bi pobio stražare. Mori je bila u očajnom psihičkom stanju takođe, ali smirenija. Večeras ne spavamo. Nastavićemo do udaljenijeg grada, u nadi da ćemo stići pre kurira. Potrebne su nam zalihe.

Kao da stvari nisu već dovoljno loše… Cigare me makar kako-tako smiruju. Mori se dopada što je u pitanju aroma jagode, one klasične ne bi mogla da podnese. Ne mogu da lepo artikulišem misli ovako u pokretu. Nastaviću s mentalnim dnevnikom sutradan… Nadam se boljem razvoju događaja za obradu.

*   *   *

Dan peti, moj 100. sat života. Hah, mali jubilej.

Uspeli smo da uđemo u Taritus i dopunili zalihe. Kretali smo se obodnim, napuštenim delovima grada u nadi da Demon neće imati koga da povredi kada konačno dođe. Pre nego što smo stigli da izađemo u pustinju, dočuli smo da je kurir stigao. Kako smo već bili spaženi, gradske vlasti su raspisale poternicu. U njihovim očima smo kriminalci, a svako ko uspe da nas uhvati ili ubije, biće bogato nagrađen. Krijemo se u podrumu napuštene zgrade. Gradska straža patrolira svuda, ne znam kako ćemo otići odavde. Mori drhti  od nervoze i frustracije u uglu prostorije, Kosač je pored nje i teši je.

Razmatrali smo da pobegnemo kroz gradske katakombe, što je pomalo…

Jesam li to upravo osetio… talas? Ne… Ne… Ne sada… Dođavola… Evo ga opet. Nema sumnje… blizu je. Demon je blizu. Nema izbora, idemo sada.

*   *   *

Dan šesti, moj 122. sat života.

Kosač je pronašao slabo mesto u podu i probio pukotinu do katakombi. Stražari su to naravno čuli i počela je jurnjava. Bežali smo tim podzemnim lavirintom satima dok konačno nismo našli izlaz, koji smo urušili lomeći noseće stubove. Nisu nas više mogli pratiti odatle.
Pešačili smo pustinjom satima, potrošili skoro sve zalihe vode u procesu. U jednom momentu smo naišli na neobeleženu, polu-urušenu varoš.

Činilo se da ovde ljudi nisu informisani ni o čemu i nisu nas dirali.

Samo par sati kasnije, dok smo išli ka izlazu, presrela nas je razbesnela naoružana rulja. Informacija je stigla i ovde… Njihov „vođa“ je stajao na uzvišici gde je nekad bio spomenik. Urlao je na nas, urlao kako samim svojim postojanjem donosimo zlo i patnju. Vređao nas je i optuživao, dok je svoje glupe ovčice od ljudi bodrio da nas linčuju. Mislim da je u centru ovoga zapravo bila nagrada koju bi varoš dobila za eliminisanje naše 3 ucenjene glave. Kako su se oni primicali, tako smo Kosač i ja bili sve spreminiji za poslednju borbu. Mori je stajala pognute glave, vidno frustrirana, nisam znao šta će učiniti.  Sledeće što sam čuo bio je iznenadni krik raskomadanog čoveka na korak od Mori. Ali nje više nije bilo, bio je tu samo Demon.

Trebalo je da znam… Kada je Kosač upoznao Mori, ona je živela s Demonom. On ju je konstantno maltretirao a bekstva od te krilate zveri nije bilo. Kosač i ona provodili bi vreme zajedno kad god bi Demon otišao negde. Nije nikada to zatražila, ali Kosač je svejedno to učinio: sačekao je zver jednog dana i suprotstavio joj se. Iskidao joj oba krila i slomio lobanju. Zatim, povukao Mori za ruku i pobegli su dok je Demon još bio slab i zatečen.

Nekako, nikada mu nije prošlo kroz glavu da su Demon i Mori jedan entitet, koji može da bude na dva mesta. Kosač i ja uspeli smo da umorimo i smirimo Demona, dovoljno dugo da Mori povrati kontrolu nad sobom i vrati se u normalu. Iako sada definitivno znamo, da je to samo privremeno. Od bežanja više nema ništa. Međutim, dva puta poražen,  i samim tim znatno oslabljen, Demon više ni neće biti tako velika pretnja. Ipak, čekaćemo spremno njegov povratak, samo da bi ga srušili i pobedili ponovo. Preživeli napadači su se razbežali u strahu, a mi smo konačno imali slobodan put ka izlazu iz varoši.

Sada smo kod grada daleko izvan oblasti u kojoj se kuriri kreću.  Sve troje sedimo naslonjeni na gradske zidine, čekajući jutro. Kosač i Mori su već u svetu snova, nadoknađuju za dane kada su morali ostati budni. Nakon one borbe, zaista su zaslužili odmor.

*   *   *

Dan sedmi, moj 139. sat života.

Informacije koje je Kosač našao pre par dana su uistinu bile tačne. Pronašli smo Damniela. On se složio da obavi „operaciju“ predveče. Do tada, dao nam je propusnicu za sobu koju je iznajmio u hotelu, kao i „malo“ kredita, da  možemo da se provedemo u nekoj krčmi ili slično, dok čekamo. Bilo je to više novca nego što sam ikada video.

Trenutno, ja sam na balkonu, vučem svoj poslednji dim. Operacija je počela pre par minuta i uskoro će biti gotova. Znao sam od početka šta to znači za mene. „Stvoreni“ ne mogu da umru od starosti. Oni traju dok imaju svrhu. Čuvanje sećanja je bila moja svrha, i kada to izgubim, jednostavno ću prestati da postojim. S Kosačevom abnormalnom regeneracijom tkiva, verovatno će proći minut ili dva od vađenja metka pa do potpunog oporavka. Nemam još puno vremena, dakle. Ne smeta mi, drago mi je da sam bio tu i doživeo nešto što mogu da kažem da se dogodilo meni. Sećanja koja nisam pozajmio, moja sećanja… Divan pogled odavde zaista, voleo bih da…

anubisazp

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *