Uvod u poterologiju

U susret Sakurabaninom festivalu Potter Mania – nedelja, 17. maj 2015. Više detalja ovde.

Kad je „Hari Poter“ stigao kod nas već je bio proglašen za svetski fenomen.
Deca odrasla na televiziji i video igrama čitaju knjige, štaviše gutaju ih! I ne samo deca, manija je zahvatila i staro i mlado. Po uticaju zaista bi se moglo reći da je u pitanju „Star Wars“ naše generacije. I teško je objasniti u čemu je tajna uspeha, u pitanju je neponovljiva pojava. Šta sve čini fantaziju „Harija Potera“ toliko rezonantnom?

Za razliku od ostalih geek klasika, radnja se ne odvija ni u dalekoj galaksiji, ni u mitskoj prošlosti – ovaj svet magije skriven je iza ćoška. Da biste se našli u njemu nije potrebno roditi se u drugo vreme, na drugom mestu ili kao pripadnik neke fantazijske rase – dovoljno je sa 11 godina dobiti pozivno pismo. I odjednom je sve tu – jednorozi, zmajevi, zmije koje govore, vukodlaci  i leteći automobili. I bombone svih zamislivih ukusa, jer ko to ne bi voleo da proba?

Aspekat koji verovatno najviše pomaže tako širokoj čitalačkoj publici da se veže za Harija je to što on ide u školu. I to u zaista fantastičnu školu. Pri tom, sve u njegovom svetu se vrti oko škole – kao da je to zaista najbitnija institucija u životu. Velika borba između dobra i zla se vodi na školskom tlu, svi značajni akteri su učenici ili nastavnici, predvodnik sila dobra je direktor, a Mračni gospodar je nesuđeni profesor. Kada Hari nije u školi čezne celim bićem da se u nju vrati, a kada silom prilika odlučuje da ne pohađa sedmu i završnu godinu, umesto da malo proputuje i vidi sveta, on samo obilazi par od ranije poznatih lokaliteta, a ostatak vremena kampuje u šumi. Običnoj šumi, bez kentaura i jednoroga. Koliko god Harijev čarobnjački svet bio detaljno izmaštan, zapravo je jako sveden.

Dakle, svakako je deo primamljivosti univerzalna tematika, pohađanje škole, koja je prikazana duboko idealizovano, sa sve šeširom koji određuje unapred sa kojim drugim učenicima ćeš se najbolje slagati, i magija koja je tu da pruži skoro sve vrste zamislivih udobnosti. Postavka prezahvalna za eskapizam.

Drugi aspekat je lik samog Harija, koji je u najvećoj meri definisan stvarima koje mu se dešavaju, a ne svojim sposobnostima i ličnim osobinama. On je hrabar, spreman da se žrtvuje za prijatelje i pravu stvar, talentovan za letenje na metli… I to je otprilike to. Lako je projektovati se i identifikovati se sa njim. A plus je najbitniji čovek u školi, što znači na svetu, oko koga se obrće cela radnja. Da, on je doživeo duboke traume, zbog gubitka roditelja i maltretiranja od strane rodbine, ali to se ni na koji način nije odrazilo na njegov karakter, zato što je magija ljubavi na delu.

Konačno, treći aspekat je način na koji su knjige struktuirane i napisane – neverovatno brzo i lako se čitaju, i jako vešto vuku čitaoca za nos da što pre stigne do kraja i razrešenja misterija koje se gomilaju kroz knjigu. Pri tom, sjajan je balans između pitanja koja ne daju čitaocima mira u svakoj konkretnoj knjizi, i na kraju dostignu zadovoljavajuće razjašnjenje, naspram onih koja se provlače iz knjige u knjigu i podstiču čežnju za sledećom, koja evo samo što nije, svega par godina. Bar su knjige stizale na vreme, za razliku od nekih…

I da li je u pitanju samo lagano, pitko, eskapističko štivo prilagođeno školarcima i onima koji se tako osećaju? Jeste, svi su ga pročitali, i jeste, franšiza je dostigla optimalnu formu za zgrtanje novaca u vidu holivudske ekranizacije, ali isto se može reći i za „Da Vinčijev kod“ pa ne pričamo sada o njemu.

Ono zbog čega je meni „Hari Poter“, uprkos svemu, ostao u srcu, jeste fandom.

Horde dečaka i devojaka (budimo iskreni, uglavnom devojaka, podrobnije o tome kasnije) koji su shvatili celu tu stvar ozbiljno. Koji nisu obuzdavali svoju ljubav, ili bolje reći opsesiju. Koji su bili spremni da isprate svaki pomenuti trag, naznaku i referencu, da preispituju likove i tačke gledišta koji su dati u tekstu, da na svaki dostupan način dožive i ožive čaroliju. I kojima je, bar u tim nežnim formativnim godinama, „Hari Poter“ bio najvažnija stvar na svetu.
Koliko god da ponekad znaju da budu naporni, meni su ovakvi fanovi suštinski dragi i srodni, čak i ako ne delimo predmet obožavanja. Entuzijazam je zarazan.

Takvih true fanova nema mnogo kada se uzme u obzir sveopšta popularnost franšize, valjda kao i razlika između broja ljudi kojima se dopala ekranizacija „Gospodara prstenova“ u odnosu na nas kojima je knjiga obeležila jedno razdoblje života, i mada je bilo raznih pokušaja udruživanja preko Internet foruma i čega sve ne, jednostavno nisu postojali uslovi da se organizuje neko masovnije okupljanje. Tako da smo na premijere filmova i dočeke knjiga išli u svojim malim grupicama.

Već postojeća geeky udruženja uglavnom su neblagonaklono gledala na „Hari Poter decu“ jer po staroj elitističkoj tradiciji nisu mogli da priznaju nikakvu literarnu vrednost „komercijalnom đubretu“, stoga ni ukažu poštovanje fanovima. Ali pravi geekines uvek ispliva, nebitno da li se otkriva preko „Harija Potera“, „Hobita“ ili „Naruta“. I upravo su mnogi otkrili druge fandome kada su tražili čime da popune tu rupu u svom životu u periodu između knjiga, i pogotovo nakon što se serijal završio. A nama ostalima je „Hari Poter“ bio pokazatelj šta sve jedan fandom može da bude.

I da se vratimo začas na pitanje devojaka. Danas je opštepoznato da su devojke te koje će prve da se bave organizovanjem fandoma, da pišu fanfikciju i crtaju fanart. Ali u ona vremena geekdom je pretežno bio igralište za dečake. Naravno da je bilo devojaka koje vole Tolkina, igraju video igre i gledaju „Star Trek“, ali su bile u manjini. A „Potera“ su pročitale sve kojima čitanje kao takvo nije strano. I naravno da „Hari Poter“ nije pisan za žene, nije da je dečacima tu išta smetalo, ali odsustvovalo je mnogo stvari tipičnih za žanrovsku literaturu koje često odbijaju devojke. Tehnika i tehnologija, roboti-ubice, horde Orka, oštri mačevi i velike sekire i ostale površne stvari (ja odvajkada tvrdim da je „Enderova Igra“ stoput interesantnija od „Hari Potera“ ali hajde da vas vidim da objasnite curicama da treba da čitaju o ratu protiv svemirskih buba). Ali nema ni mnogih suštinskih stvari koje se vezuju za muškarce – nema mačizma i akcionih heroja. Bilo kakvog odmeravanja fizičke snage. Nema dubokog i strasnog muškog prijateljstva koje je nedosežno ženama. I muškarci koji se nadmeću između sebe zarad ženske naklonosti bivaju direktno prozvani zbog toga.

A naravno, tu je Hermiona kao sjajan ženski uzor. Na stranu sada opštepopularan diskurs o snažnim ženskim likovima, ona ne deluje nerealno i nedostižno (osim u tumačenju gospođice Votson), a konzistentno je pametna, vredna, promišljena, snalažljiva, sposobna i, potpuno razbijajući stereotipe o štreberima i knjiškim moljcima, demonstrira još i zrelost i emocionalnu inteligenciju, a na sve to kada zatreba nosi i glamurozne balske haljine i zavodi Bugare. Često sam se pitao zašto nije ona glavni lik a ne tupavi Hari, ali valjda je bolje ovako, skliznula bi u Mary Sue kategoriju, a ovako balansira na granici. A i ne bi deca čitala knjige o devojci koja sedi u biblioteci i čita knjige?
Za kraj samo da dodam da mi je drago i toplo oko srca što ćemo najzad imati okupljanje kakvo zaslužujemo, pa da vidimo kako sva ta koncentrovana manija izgleda uživo!

Vladimir Matić-Kurylev

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *