Čudotvorni mač (1950)

Herojski realizam kao perenijalni etos

„Čudotvorni mač“ je čudan svat. U pitanju je jedan od onih filmova koji nastaju pod vrlo specifičnim istorijskim okolnostima, polarizuju gledaoce i kritiku i koji zahvaljujući sinkretičkim potrebama produkcije uspevaju da promaknu ideje naizgled nekompatibilne sa zvaničnom ideološkom matricom. Ali krenimo redom.

Godine 1950. tada mladi reditelj i proveren partijski kadar Vojislav Nanović u produkciji Zvezda filma snima ambicioznu ekranizaciju srpske narodne pripovetke „Baš Čelik“, uz izdašnu materijalnu pomoć države koja je nedostatak kinematografske infrastrukture prilično uspešno nadomestila angažovanjem svojih institucija poput Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Eskadrona konjičke milicije grada Beograda. Nanović je inače po obrazovanju bio slikar, što se itekako oseća u „Čudotvornom maču“, jer mnogi kadrovi odaju pre likovni nego fotografski senzibilitet i osećaj za atmosferu. Vojislav Nanović je takođe i jedan od naših najozbiljnijih filmskih novinara i poznavalaca filmske umetnosti te epohe i jedan od osnivača Centra za stručno osposobljavanje filmskih radnika, čiji je Filmski centar Srbije današnji naslednik.
Poseban kuriozitet je angažovanje Stanislava Vinavera na redakciji dijaloga i pisanju (inače vrlo duhovitih) stihova, što je obogatilo film autentičnim starovremskim izrazima i sintagmama. Loše napisani dijalozi i neuverljiva dramaturgija su hronična boljka novije srpske kinematografije i pravo je osveženje videti majstorsku upotrebu srpskog jezika na velikom platnu, makar i u ostvarenju starom preko šezdeset godina.

U kinematografskom smislu primetni su različiti uticaji, od očiglednih holivudskih rešenja do kadrova koji su bukvalno preneseni iz Ejzenštajnovog „Aleksanda Nevskog“. Specijalni efekti su za to vreme i raspoloživ budžet bili sasvim respektabilni i ne mnogo lošiji od rešenja daleko skupljih produkcija, a kostimi, maske, scenografija, enterijeri i pogotovu efektna upotreba lokacija kao što je arena u Puli pružaju osećaj raskoši retko viđen na domaćem filmu, iako se ne može govoriti o „spektaklu“, što bi uostalom i bilo pogrešno rešenje jer bi preterano akcentiranje vizuelnog skrajnulo pažnju sa poruke filma.

Cela glumačka postava je odlično obavila posao, od Radeta Markovića, preko Vere Ilić-Đukić, Bate Paskaljevića i sjajnog Marka Marinkovića.
Akcione scene su doduše naivno snimljene, čak i za to vreme, međutim dobro konjištvo angažovanih milicionera u većini takvih scena skreće pažnju sa loše koreografije, i jedina bitnija kritika se može uputiti na zbrzan i pomalo antiklimaktičan kraj.

Iako se često navodi da je „Čudotvorni mač“ ekranizacija pripovetke „Baš Čelik“, to je samo delimično tačno. Naime, u pitanju je kolaž motiva iz više narodnih bajki kao što su „Baš Čelik“, „Biberče“ i „Zlatna jabuka i devet paunica“. U samoj uvodnoj špici se film i navodi kao „filmska bajka po motivima iz narodnih pripovedaka“. Iako bi na prvi pogled takav pristup mogao delovati „neautentično“, zapravo se radi o sasvim čestom postupku u živom folkloru u kome se miteme pozajmljuju, prenose i rekombinuju prema potrebama pripovedača.

U skladu sa političkom klimom, glavni protagonista nije uobičajeni carević, već obično čobanče, međutim to nije izvrtanje tradicije jer u slovenskom folkloru postoji i takva tropa, kao i navika nekih karaktera plemenitaškog roda da se iz ovog ili onog razloga prerušavaju i nose kao obični ljudi, što ukazuje na suštinsko shvatanje plemenitosti u našem narodu ne kao klasno urođene osobine već kao interiorizovani sistem moralnih odlika. I uistinu, protagonista i čini prvobitnu transgresiju iz koje se razvija dramski zaplet upravo iz plemenitih pobuda. Čuvši zapomaganje nemoćnog starca iz bureta koji ga bratimi i formulično naziva rodom, on uprkos detinjem strahu nema izbora osim da mu pomogne, ne znajući pravu prirodu zatočenika. Kasnije, protagonista se probija kroz niz bajkovitih izazova i kušnji manje snagom svojih mišica i veštinom oružja (mada ima i toga), već više dobrotom, humanošću i poštenjem koje se ponekad graniči sa naivnošću. Drugim rečima, on ne pobeđuje svojim fizičkim ili socijalnim već duhovnim i moralnim atributima.

Natprirodni pomoćnik — šaran, koji je inače složeno mitološko biće i koji stoji u vezi sa zmajevima, zaštitnicima mnogih južnoslovenskih junaka — pridobijen je nesebičnom pomoći u trenutku kada njegova moć nije bila očita. A rešenje na caričinu zagonetku oličava kondenzovani narodni etos da su „Istina, Ljubav i Sloboda“ najveće vrednosti koje odlikuju junake. Iako je takva etika netipična za mitologiju klasične grčko-rimske starine, njene paralele postoje u starijoj, istočnijoj Indoevropskoj etici, pogotovu u Upanišadama i Zoroastrizmu. Takođe od značaja je i odgoj protagoniste koji uvek, pogotovu sa starijima i nemoćnima komunicira sa punim uvažavanjem i u duhu dobrog patrijarhalnog vaspitanja, za razliku od na primer ostalih konkurenata za caričinu ruku i prateći čudotvorni miraz, koji su svi redom nitkovi i bahate pustahije, kojima snaga leži u topuzu i koji drugačiji moralni orijentir ne mogu ni da pojme.

Valja napomenuti i da su ostali karakteri upečatljivi i majstorski napisani, ponekad nagoveštavajući strukturu ličnosti u samo jednoj ili dve scene. Carica je i pored svoje mudrosti tašta i posesivna. Baš Čelik (kao i neimenovano žensko božanstvo u obličju veštice) je surov i krvožedan, ali od reči. Oteta nevesta ima domišljatost i odanost Penelope i neustrašivost mlade partizanke, dok je sekundarni antagonista podlo spadalo, pomalo isuviše očigledno klasno obojen u dnevnopolitičkom ključu kao buržoaski sin, ali je i kao takav svejedno u duhu narodne starine koja je podozriva prema rođenima sa zlatnom kašikom u ustima. Njegova komična pojava odlično kontrapunktira potencijalnu preozbiljnost naracije koja je ipak bajka sa pedagoškom funkcijom.

Film su još od početka pratile radikalne kritike, bilo pozitivne, bilo negativne, što sa ideoloških (i doktrinarno komunističkih, da je neozbiljan i „reakcionaran“; ali i suprotnih pozicija, da je narodna starina prefarbana u crveno), što sa tehničkih pozicija. Međutim zanimljivo je da je to prvi jugoslovenski film koji je plasiran na američko tržište, što ipak govori za sebe.

Patriotska poruka je direktna i ne ostavlja prostor za apstraktna tumačenja, što i jeste jedna od glavnih funkcija filma, međutim treba imati na umu da je snimljen u vreme kada patriotizam i spremnost na žrtvovanje za slobodu nisu bili prljave reči i predmet postmodernističke sprdnje i kada je sećanje na žrtve podnete u borbi protiv okupatora bilo sasvim sveže, a motivacija na buduću borbu u kontekstu hladnog rata i konfrontacije sa istočnim blokom društveni prioritet.

U tom ključu, teško je ne odati se utisku da je ovakvo ostvarenje i moglo da nastane samo u tom i takvom trenutku — ranije nije bilo produkcijskih kapaciteta, a već desetak godina kasnije je domaća kinematografija odlučno krenula u sasvim drugom pravcu, praktično se više nikad ne osvrćući (uz jednu ili dve radikalne modernizacije) na nasleđe epske i mitološke tradicije.

Čudotvorni mač je nastao kao jugoslovenski odgovor na prvu fazu zlatnog doba sovjetskih ekranizacija ruskih bajki, i donekle se može smatrati takmacom „Košćeja Besmrtnog“ Aleksandra Roua iz 1945. koji je inače istočnoslovenski mitološki pandan Baš Čeliku. Međutim, u pitanju nije puka imitacija. Jugoslovenski film poseduje decidirano autohtoni duh, atmosferu, jezik i ideološku matricu. Uostalom, „Baš Čelik“ je zajedno sa ostalim narodnim pripovetkama u predratnom i ratnom periodu bio često štampan i dobro poznat srpskoj i jugoslovenskoj omladini, pa je bio i crtan kao strip čuvenog Đorđa Lobačeva, tako da se može tretirati i kao nastavak zlatnog doba jugoslovenskog stripa i omladinske literature.

I tu je možda i izvor veličine Nanovićevog ostvarenja. Naime, kao što je titoizam bio odgovor na staljinizam, tako je i odluka da se bar u tom trenutku podrži povezivanje izvorne narodne Tradicije sa vrednosnim sistemom narodnooslobodilačke borbe i obračunom sa klasnim nasleđem bila sasvim u duhu Staljinove politike retradicionalizacije sovjetske kulture, koja je naročito bila prisutna na filmu. Na prvi pogled to deluje kao rogobatno kalemljenje, međutim radi se o smišljenom ideološkom prestrojavanju u cilju povezivanja otuđene partijske elite sa vrednostima tradicionalne narodne kulture koje je Staljin izveo od kraja tridesetih pa do svoje smrti 1953. o čemu je pisalo više autora, među kojima verovatno najubedljivije Teri Martin. Integrativni potencijal takve politike je bio itekako vidljiv tokom drugog svetskog rata, kada su se savremeni sovjetski heroji rutinski izjednačavali sa bogatirima iz starine. Tako je paradoksalno Staljin bio inspiracija za ekranizaciju bajke o silnom i okrutnom Baš Čeliku na više načina. U tom ključu treba tumačiti i Nanovićev napor kao i kritiku od strane partijskih čistunaca koji su još uvek živu narodnu tradiciju površno karakterisali kao reakcionarizam, što govori dosta i o njihovom nepoznavanju sopstvenog kulturnog nasleđa ali i o skučenosti intelektualnih nazora.

Andrej Ćirić

Čudotvorni mač“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke

Print Friendly, PDF & Email

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *