6 manje poznatih animiranih filmova

800px-Descriptive_Zoopraxography_Boys_Playing_Leap-frog_Animated_12

Do sada smo izlistavali zaista svašta; sada sa tim nastavljamo. Redakcija Emitora i saradnici ovoga puta predstavljaju šest manje poznatih animiranih filmova, koji su opet na ovaj ili onaj način zaslužili da budu i poznatiji i gledaniji. Voljeniji, impresivniji, ili vredniji, računamo, neće postati, ali im to i ne treba.

Tajna DIDZ-a (The Secret of NIMH) – Jelena Jokanović, kopredsednica Udruženja „Sakurabana“

Početkom 1980tih grupa Diznijevih animatora predvođena Donom Blutom je odlučila da otera poslodavca dođavola i otpočne samostalne projekte. „Secret of Nimh“ je upravo njihov prvi film i predstavlja pokušaj povratka onome što su smatrali najboljom erom animacije sa fokusom na karakterizaciji i pokušajima upotrebe neobičnih i zahtevnih crtačkih tehnika. Sa umetničkog aspekta to im je i uspelo, pošto je film zaista raskošno animiran sa upečatljivim likovima (neizbežno je poređenje sa Diznijevim „Robinom Hudom“ na kojem je Blut takođe radio), ali se komercijalno gledano baš i nisu proslavili.

 

Što se samog zapleta tiče, on se vrti oko poljske mišice koja mora da preseli porodicu jer će joj traktor preći preko kuće, ali ne može da pomera bolesnog sina. Pokušaće da na svaki način nađe rešenje, a u celu priču će se umešati i magija i genetski inženjering. Na petogodišnju mene su najveći utisak ostavile određene majstorski animirane scene (ulazak u sovinu jazbinu sam prvi put odgledala, a da nisam pola vremena žmurila od straha, jedno deset godina kasnije).

Danas sam svesna da je u pitanju dečiji, za današnje trendove pomalo naivan film, ali i dalje poseduje sav šarm stila animacije i pripovedanja decenije koja je iznedrila mnogo kultnih klasika fantasy kinematografije. Naravno, očigledno je da „Secret of NIMH“ u mom slučaju ima i nostalgičnu vrednost, ali ipak ostaje jedan od najboljih Blutovih filmova i nepravedno je zaboravljen od strane šire publike. Holivud ga se, nažalost, nedavno setio i u svom starom, neoriginalnom, grobopljačkaškom maniru, najavio igrani rimejk. Zato je bolje odgledati original dok ga ne upropaste.

Crni kotao (The Black Cauldron- Nenad Pavlović, član redakcije

Ako bi vas neko pitao da mu preporučite mračan crtać sa fantazijskom tematikom, verovatno ne biste ni pomislili na neki od filmova iz Diznijeve produkcije. Sem možda na „Crni kotao“. Ovaj (crni) biser animacije izašao je 1985. godine kao ekranizacija književnog fantasy serijala „The Chronicles of Prydain“ američkog pisca Lojda Aleksandera, i kao takav poprilično odudara od sličnih Diznijevih ostvarenja iz tog doba („Lisica i pas“, „Miš veliki detektiv“).

 

„Crni kotao“ je bajkovita avantura zamišljena za mlađe uzraste, i sa jedne strane, ima sve standardne Dizni trope: naivni protagonista, hrabra princeza, komični pratilac (više njih), dok sa druge strane ima elemente koji mogu trajno da istraumiraju dete predškolskog uzrasta. Glavni negativac ovog filma je Rogati Kralj (u poređenju s kim Sauron izgleda kao ljubičica), surovi skeletalni tiranin čija je ambicija da podigne armiju nemrtvih vojnika i pobije sve žive ljude na svetu (malo ekstremnije od otrovne jabuke, zar ne?). Da bi to postigao, potreban mu je legendarni čarobni kazan, a da bi njega našao potrebno mu je još čarobnije prase koje čuva nesuđeni heroj. Pojavljuju se tu još i psoliki sidekick, smotani bard, kralj patuljaka, ali ono po čemu većina pamti film su scene sa poluraspadnutim zombijima, dvoglavim zmajevima i prsatim vešticama.

U originalu je film bio još brutalniji, ali je u konačnoj verziji izbačeno čitavih 12 minuta scena kasapljenja i pokušaja silovanja, iz očiglednih razloga. Konačni proizvod je film koji nije postigao veću popularnost zbog svoje dualnosti, rastrzanosti između klasičnog Diznijevog otužno-slatkog stila i mračne epske priče, ali koji svakako vredi pogledati zbog fantastičnog crteža i soundstracka Elmera Bernstina, začudo (i na sreću) bez tipičnih Diznijevskih songova.

Zanimljive informacije: „Crni kotao“ je prvi animirani film pri čijoj je izradi korišćena kompjuterska tehnika. Takođe, video-igra kompanije „Sierra On-line“ rađena po njemu je prva P&C avantura u kojoj je tekst parser zamenjen funkcijskim dugmićima.

Shinbone Alley – Branislav Cimeša, grafički umetnik

Pod imenom Veseli sokak, ili nešto tome slično, ovaj film se davao, čini mi se, u nekom terminu u nedelju pre podne na prvom programu Televizije Beograd, kada sam ga prvi put gledao. Kao 10-11godišnji dečak, svakako nisam očekivao crtani film, pritom i mjuzikl, koji počinje naizgled neuspelim samoubistvom novinara i, pre svega, pesnika Arčija, i njegovim skokom u vodu Hadsona. On isplivava na obalu i kaže kako je to bilo zamalo, pozdravlja se u prolazu sa poznanikom pacovom, začudi se otkud to i potpuno se šokira kada ugleda svoj odraz i shvati da samoubistvo jeste uspelo i da se on vratio reinkarniran (izraz je zapravo transmigracija) kao bubašvaba.

Arči prihvata prednosti svog novog identiteta i novu perspektivu koja mu otkriva, dotad skriveni, živopisni polusvet insekata, glodara, uličnih mačaka i drugog življa koji obitava po budžacima, kršu i kantama za smeće sporednih ulica velegrada. Pravi junak i centralna ličnost filma je Arčijeva najbolja prijateljica, u stvari velika ljubav i inspiracija, Mehitabel, mačka slobodnog duha, lakog morala i puna života. Ona, naravno, stalno upada u nevolje i prima udarce kao posledice pogrešnih izbora, a Arči je uvek tu da joj se nađe kada je potreban…

Animacija je veoma dobra, likovi i pozadine su, namerno, dosta „prljavi“, odnosno mračni i puni gustih šrafura. Zato i ima mračnu atmosferu života iza kulisa velegrada u ritmu džez muzike. Film je drugačiji od uobičajenih animiranih filmova tog vremena, a i bilo kog. Ciljna publika mu svakako nisu deca, mada ne mislim da ima mnogo toga što bi ih uznemirilo.

Posle tridesetak godina, Shinbone Alley mi izgleda bolje nego nakon onog davnog gledanja, što je prirodno jer mnoge delove kao dete nisam mogao da razumem. Film je nepravedno zaboravljen, trebalo bi da zauzima važno mesto u istoriji filma jer nagoveštava kuda je mogla da se kreće animacija kao žanr, umesto što se zakucala kao uglavnom dečja zabava.

Felidae – Isidora Vlasak, kopredsednica Udruženja „Sakurabana“

Jedan od najvećih skrivenih dragulja evropskog animiranog filma sigurno je „Felidae“, nastao 1994. godine u Nemačkoj prema romanu Akifa Pirinčija, pisca turskog porekla (koji će se kasnije proslaviti kontroverznim izjavama protivu doseljenika muslimanske veroispovesti koje je optužio da opoganjuju njegov voljeni Dojčland – što je priča za neku drugu priliku, ali nije loše imati je na umu ni u ovom kontekstu).

„Felidae“ počinje gotovo diznijevski: mačak po imenu Frensis i njegov čovek, izvesni Gustav, doseljavaju se u nov kraj, gde se Frensis veselo upušta u istraživanje komšiluka i upoznavanje s lokalcima. Neće nam mnogo trebati da otkrijemo da ovo nije crtani za decu: već u susednom dvorištu, Frensis će nabasati na raščerečeno (i detaljno prikazano) telo mačke. Ispostavlja se da ovo nije prvi slučaj, i da ubica ne preza ni od čega – od kopanja očiju svojim žrtvama, do rasparčavanja trudne ženke kojoj su mačići razvučeni iz stomaka.

Frensis je rešen da doaka dušmaninu, i upušta se u detektivsku potragu koja ga vodi u filozofske rasprave na temu da li je u mačijoj prirodi da budu odane ljudima, fantazmagorične scene košmara uz koje trešti simfonija Gustava Malera, ljubavne avanture praćene neprijatno realističnom animacijom, sukob s pomahnitalom verskom sektom, teoriju zavere o genetskim eksperimentima vršenim nad laboratorijskim mačkama, egipatsku mitologiju po kojoj mačeći rod vodi direktno poreklo od bogova, i konačno u onu i previše poznatu tezu o rasnoj čistoti i nadmoćnosti koja, naški rečeno, udara baš blizu kuće.

Zamislite, dakle, nešto između „Mačaka iz visokog društva“ i jedne od bolesnijih epizoda „Criminal Minds“, i možda ćete sebi moći da dočarate bizarluk kakav je „Felidae“. Valja istaći i upozorenje da film nije za one slabog stomaka: znam neke mačkare koji su se od pojedinih prizora danima tresli u ćošku sobe i dozivali majku. Sreća moja pa se deklarišem kao dog person – što je, doduše, razlog iz kojeg nikad nisam skupila hrabrost da bacim pogled na „The Plague Dogs“.

The Plague Dogs – Miloš Cvetković, član redakcije

The Plague Dogs (1982) je priča o dva psa po imenu Sniter i Raf koji beže iz laboratorije u kojoj se eksperimentiše na životinjama (u prvoj sceni posmatramo Rafa kako se davi – scena koja je osim šoka na samom početku bitna i za sam kraj filma), da bi nakon toga pokušali da se nekako snađu i prežive u za njih novoj, nepoznatoj i opasnoj sredini, u čemu im pomaže lisac po imenu Tod.

Martin Rozen koristi animaciju za priču koja bi po nedostatku bilo kakve sentimentalnosti i brutalnom realiznu mogla da se na slični način ispriča i u igranoj formi, ali bismo onda bili lišeni uvida u razmišljanja dva psa, čiji su likovi počovečeni taman u onoj meri potrebnoj za film. Druga bitna stavka odnosi se na samu animaciju koja je, ma koliko jednostavna, na momente izuzetno atmosferična. „The Plague Dogs“ je prelep koliko i beskompromisan.

Ako pomenete imena Ričarda Adamsa i Martina Rozena pitanje je kolikom će broju ljudi ona zazvučati poznato, ali ako uz njih pridodate roman i istoimeni animirani film „Watership Down“ („Brežuljak Voteršip“) mnogima će se sigurno upaliti lampica, dok će neki imati i flešbek na detinje traume izazvane tim filmom. Međutim, naredna saradnja između Adamsa i Rozena je mnogo manje poznata, iako je reč o ništa manje dobrom i uspelom filmu iz žanra animiranih filmova za odrasle/decu koja bi da što pre odrastu. „The Plague Dogs“ je i do današnjih dana je ostao u senci prethodnog filma, i još uvek čeka na kakvo pristojno DVD izdanje, dok se na televizijama često pušta značajno skraćena verzija. S vremena na vreme se film „ukaže“ i pred onima koji nisu upoznati sa ovim draguljem animacije u vidu kakve zgodne reference (kao npr. jedna epizoda „Garfilda“ ili spot benda Skinny Puppy).

The Secret of Kells - Miloš Petrik, urednik

The Secret of Kells je verovatno najbolji franko-belgo-irski animirani film o ilustraciji i iluminaciji sakralnih tekstova iz devetog veka koji ćete ikada gledati. Baziran je na istinitoj priči, odnosno na nastanku Knjige Kelsa, srednjovekovnog rukopisa koji se sastoji uglavnom od jevanđelja, ali dotiče se i drugih elemenata irskog folklora – kao što ilustracije u samom rukopisu sadrže figure i ličnosti iz irske prethrišćanske tradicije.

Priča prati dečaka Brendana koji učestvuje u izradi pomenutih iluminacija, u pisarskoj radionici opatije Kels, koja živi u strahu od napada vikinga. U međuvremenu se upoznaje sa dobroćudnim šumskim duhom Ešling, i, da ne bismo odavali celu radnju, stvari se dese.

Ono što pre svega izdvaja The Secret of Kells je inovativni stil crteža i animacije, baziran na tradicionalnoj irskoj umetnosti. Uz dobru režiju i zanimljivu stilizaciju likova, gledaocu ostaje samo da sa zaprepašćenjem konstatuje da nešto ovakvo može da nastane od ideje da se ispriča priča o ukrašavanju knjige.

Jedini razlog iz kojeg ovaj film ne bi eventualno zasluživao da se nađe na ovoj listi mogao bi biti taj što nije uopšte opskuran: bio je nominovan za Oskara 2009. godine, i izgubio od srcedrapateljnog (i odličnog) „Do neba (Up)“. Najnoviji uradak istog studija, Song of the Sea, slično je, zasluženo ili ne, prošao od „Grada heroja (Big Hero 6)“.

*   *   *

To je, ukratko, naša ponuda. Šta vi mislite, koji još animirani filmovi zaslužuju da budu poznatiji? Pišite nam u komentarima.

redakcija i saradnici

Print Friendly

Komentari

  1. Nekoliko predloga…
    – Fehérlófia (1981) i Az ember tragédiája (2011) mađarskog animatora Marsela Jankoviča
    – De profundis (2007), prelepa fantazija bez dijaloga španskog strip-crtača Migelanksa Prada
    – Peur(s) du noir (2007), horor omnibus
    – Y Mabinogi (2003), adaptacija velških epova
    – za ljubitelje stop-motion animacija – Die sieben Raben (1937), Krysař (1986), The Secret Adventures of Tom Thumb (1993), Blood Tea and Red String (2006), $9.99 (2008)…
    – From Inside (2008), postapokaliptični motion-comic
    – Gwen, le livre de sable (1985), bizarno-fantastična avantura
    – Rock & Rule (1983)
    – Le roi et l’oiseau (1980)
    – animacije Irine Jevtejeve, koja primenjuje nešto nalik rotoskopiji – ručno oslikava frejmove igranih snimaka
    – za avanturiste, preporučujem i jermenski Sasna tsřer (2010), nažalost dostupan bez prevoda.

    A stekao sam utisak da ni filmovi Renea Lalua i Ralfa Bakšija nisu dovoljno poznati…

    • Hvala na predlozima. Jedan od filmova Ralfa Bakšija je bio obrađen za potrebe ovog članka, ali će tekst zbog obima biti objavljen zasebno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *