Knjige koje neće biti prevedene

Posle lista potcenjenih ili zapostavljenih SF i horor filmova, rešili smo se da skrenemo pažnju i na književnost. U duhu serijala tribina držanih pre mnogo godina u Društvu „Lazar Komarčić“, sedmoro saradnika i članova redakcije Emitora predstavlja vam knjige koje (na žalost) nećemo čitati u prevodu, odnosno u domaćem izdanju, i objašnjava zašto.

Sebastian Adanko, bloger

Russel Hoban: Riddley Walker

Dnevnik avantura mladoga Ridlija Vokera, koji se sa svojih 12 godina nakon smrti oca suočava sa odrastanjem u postapokaliptičnoj Engleskoj nekih dve hiljade godina u budućnosti. Ridli živi u svetu koji tehnološki odgovara gvozdenom dobu praistorije, ali sa sobom nosi uglavnom zaboravljeno i nakrivo shvaćeno nasleđe našeg savremenog doba u kom smo dosegli „suverene galaksije i plamene magline“. Znatiželjan po prirodi, Ridli se petlja u poslove tajnovitog kulta/vlade/lutkarske predstave koji vladaju njegovim svetom i postepeno otkriva zaveru da se konstruiše oružje moćno poput onog kojim je „pocepan svetleći čovečuljak – atom“.

Riddley Walker, korice

Riddley Walker, korice

Iako bogat religijskim motivima i referencama, Ridli Voker bi ostao samo još jedan tek nešto literarniji postapokaliptični roman u duhu Milerovog „Kantikuluma za Lajbovica”, da nije njegovog glavnog aduta i razloga zbog kojeg nikada neće biti preveden – jezika. Ceo roman „piše“ protagonista, a u njegovom svetu je, mnogo više od gena, mutirao engleski jezik. Neke osnove su i dalje tu, ali brojne reči, fraze i izrazi su izvrnuti do neprepoznatljivosti, donekle u izgovoru, a mnogo više u pisanju, i često tek kada naglas izgovorite delove teksta, shvatite šta znače (a nekad ni tada).

„… it ben a girt box of knowing and you hook up peopl to it thats what a puter ben. We ben the Puter Leat we had the woal worl in our mynd and we had worls beyont this in our mynd we programmit pas the sarvering gallack seas.“

Ovaj postupak je više od proste „fore“, postepeno navikavanje na idiosinkratički izraz čitaoca nemilosrdno uvlači u Ridlijev svet, a usporen tempo čitanja usporava i naše poimanje dešavanja na njegovu brzinu i ritam, upotpunjujući proces identifikacije.

NOS4A2, korice

NOS4A2, korice

Zbog jezika, ali i njegove prepunjenosti aluzijama, referencama i skrivenim metaforama, kvalitetno prevođenje ovih skromnih 250 stranica lako bi moglo postati izazov na nivou prevođenja „Uliksa”, i rezultat bi, neminovno, bila knjiga sasvim drugačija od onoga što je Hoban napisao.

Jasmina Marković Karović, urednica u Urban Reads

Dvoumim se između „Nos4a2″ Džoa Hila i „Goldfinch” Done Tart, ali pošto iz istog razloga neće biti objavljene, možda i ne moram da biram. Nijedan od ova dva autora se očito nije dojmio srpske čitalačke publike, jer su izdavači objavili neke od njihovih naslova – bez velikog uspeha, izgleda. Uz to – i jedna i druga knjiga su prilično obimne, što povećava cene prevoda i štampe, a potom i kranju cenu koju plaća potrošač, te se bojim da neću imati prilike da ih čitam i na srpskom.

The Goldfinch, korice

The Goldfinch, korice

Miljan D. Tanić

Koušun Takami – Battle Royale (1999)

Premisa je jednostavna – alternativna verzija planete Zemlje, Japan, u toj verziji nazvan Republika Velika Istočna Azija, totalitarna policijska država, u kojoj se s vremena na vreme sprovode „eksperimenti“ – izabere se nasumično 50 srednjoškolaca koji su onda primorani da se bore na smrt dok ne ostane samo jedan. Kako bi obezbedili da se učenici drže pravila, stavljaju im metalne ogrlice koji eksplodiraju u slučaju kršenja pravila (koja se, kako vreme odmiče, pooštravaju) ili pokušaja skidanja ogrlica. Rezultati „takmičenja“ se objavljuju na televiziji, a ceo program zapravo služi za zastrašivanje građana kako ne bi došlo do pobune.

Battle Royale, korice

Battle Royale, korice

Takami je 2000. godine adaptirao knjigu u vidu manga-serijala, a iste godine pojavio se i film u režiji Kinđija Fukusakua. Film se nalazi na večitoj listi deset filmova s najvećom zaradom na bioskopskim blagajnama u Japanu, a nije loše prošao ni na međunarodnom tržištu, te je dobio i nastavak – Battle Royale: Requiem, 2003. godine. Nastavak je dovršio sin Kinđija Fukusakua, Kenta, pošto je Kinđi preminuo pre završetka filma.

Zašto je „Battle Royale“ dobar i kome je namenjen? Ako vam se sviđaju „Igre gladi“, a imate stomaka i za malo „tvrđi“ materijal, ovo je pravo štivo za vas, budući da je – kao što je uobičajeno za proizvode iz Japana, naročito za one koji imaju i svoje zapadne pandane – okrutniji, beznadežniji i daleko krvaviji od „Igara gladi“. Za „Igre gladi“ se često kaže da su direktna kopija „Battle Royale“, ali sam koncept koji je korišćen u oba dela nije ništa novo, niti ga je izmislio Takami. Velike sličnosti postoje – naizgled, ali ne bih rekao da je jedno kopija drugog. Više surovosti u odnosu na američku „verziju“ važi i za film.

Zašto mislim da „Battle Royale“ nikad neće biti preveden kod nas? Zato što su „Igre gladi“ aktuelne – ostao je još jedan film za ovu godinu, dok je od filma „Battle Royale“ prošlo već 15 godina, a ukoliko pogledamo politiku izdavačkih kuća koje bi se mogle pozabaviti ovakvim štivom, videćemo da se ciljano objavljuju dela koja imaju aktuelnu filmsku adaptaciju ili su u datom trenutku u jeku popularnosti na globalnom nivou, a ukoliko se tek sprema filmska adaptacija, toliko bolje, jer im ostavlja prostor za re-izdanja (po mogućnosti sa filmskim plakatom kao naslovnicom), a to je opet s druge strane ekonomski potpuno opravdano. Uz to su „Igre gladi“ i kod nas toliko popularne da mislim da bi publika „Battle Royale“ (nažalost) dočekala na nož kao „jeftinu kopiju“. Stoga, ako znate engleski, ili još bolje japanski, nađite knjigu i uživajte, ne budite robovi izdavaštva u Srbiji.

Tijana Tropin

Melusine (The Doctrine of Labyrinths #1), korice

Melusine (The Doctrine of Labyrinths #1), korice

Sara Monet, serijal Doktrina Lavirinata (MélusineThe Virtu, The Mirador, Corambis): pustolovine ludog i beskrupuloznog čarobnjaka i njegovog polubrata, moralnog i simpatičnog ubice i provalnika. Dark fentezi sa zastrašujuće razrađenim worldbuildingom, od kalendara do opusa pojedinih dramatičara, nijansirani likovi, različiti i sjajno uklopljeni pripovedački glasovi… ahhh.

Zašto neće biti prevedeno: tone i tone gej BDSM seksa (ne uvek sporazumnog) u kombinaciji sa mnogo angsta, malo akcije i do krajnosti rafiniranim stilom… *zvuk iščezavanja domaće ciljne grupe*

Ivan Jovanović zv. Najtflajer, prevodilac i bloger

The Acts of Caine – Matthew Woodring Stover

Žanr: Kiberpank, distopija, mač & magija

Za sada tetralogija sa zajedničkim naslovom „Dela Kainova” Metjua Vudringa Stovera jedan je od skrivenih dragulja vaskolike fantastike. Premisa prvog romana, „Heroji umiru”, jeste da je čovečanstvo podeljeno u strogo definisane kaste, do čega je došlo nakon velikih nemira i ratova, uzrokovanih širenjem bolesti i nedostatkom hrane. U tom orvelovskom društvu, ogromna većina čovečanstva nema nikakva ljudska niti građanska prava, ali zato imaju hleba i igara. Igre su mogučnost da virtuelno iskuse pustolovine glumaca koji se šalju na drugu planetu, na kojoj vladaju potpuno drugačije zakonitosti prirode od naše, i na kojoj postoji magija, postoje elfovi, dvorfovi, orci i ostala čudesa, premda ne baš onakvi kakvim ih mi zamišljamo. Glumcima se zadaju pustolovine, kroz koje oni prolaze, koje se snimaju – pa se onda ti snimci prodaju plebsu, dok oni koji imaju mnogo novca mogu da u njima uživaju iz prve ruke.

Acts of Caine, korice

Acts of Caine, korice

U suštini, glumci („Aktiri”) su svojevrsni LARPeri koji odlaze u fantazijski svet. Kada korisnik učita neki od njihovih snimaka, oseća se kao da je on bio tamo, kao da je on sve to radio i oseća sve ono što je glumac u datom trenutku osećao. Popularnost tih snimaka i glumaca je enormna.

Naš protagonista je Kain, odnosno Hari Majklson dok je na planeti Zemlji. Hari je pripadnik jednog od nižih staleža, čiji je otac degradiran zbog toga što se (usled bolesti) sukobio sa društvenim normama i počeo da predstavlja opasnost po kvazikastinski poredak. Hari je osrednje popularan glumac, koji igra asasina – a u braku je sa glumicom koja igra čarobnicu. Međutim, Hari je takođe drkadžija epskih razmera, zbog čega ga je žena ostavila. U jednom trenutku, Harijeva žena – koja igra čarobnicu po imenu Palas Ril – biva odsečena na magijskoj planeti. To samo po sebi ne bi bilo problem, ali aparat koji je ugrađen u glumce kako bi snimao njihove misli i osećanja podešen je tako da se uništi i ubije glumca, ako prođe previše vremena od glumčevog boravka na Zemlji. Cilj toga je da se žitelji magijske planete spreče da otkriju postojanje tih glumaca. Hariju se pruža prilika da opet bude Kain i da spase svoju ženu.

E sad, ovo je početak prvog romana. Cela stvar je naizgled bljutava mešavina naučne i epske fantastike, bez nade da će uspeti u bilo čemu. Međutim, Stoveru polazi za rukom da čitaocu kroz oči jednog antiheroja i sociopate, kojem je u suštini stalo samo do sebe, prikaže makar neke od problema savremenog korporacijskog sveta, probleme koje stvaramo kada je reč o našem životnom okruženju, probleme koji nastaju usled svakodnevnih kompromisa sa moralom koje nužno pravimo da bismo opstali u ovakvom društvu. A pored svega toga, Stover piše veoma zabavno i postupci njegovih junaka su odlično osmišljeni.

Šlag na torti je to što je Stover majstor u nekoliko borilačkih veština, tako da nema problema da ubedi čitaoca kako oniži žgoljavi tip u kožnom oklopu i sa nožem u ruci može da ubije potpuno oklopljenog viteza, sa štitom i mačem. Za razliku od većine pisaca fantastike, ovaj dobro poznaje taj segment borbe prsa u prsa – tako da su njegove akcione scene među najboljima koje sam čitao.

Nažalost, ova tetralogija nije široko prihvaćena ni u matičnoj zemlji – najverovatnije stoga što je bila daleko ispred svog vremena po načinu obrade tema. Moglo bi se reći da su „Dela Kainova” preteča savremenog grimdarka – koji, pak, predstavlja krajnji iskaz antitolkinovskog podžanra mača i magije.

Činjenica da ovaj sjajan pisac ne uživa široku popularnost na svom matičnom tržištu garantuje da neće biti zanimljiv ni našim izdavačima. Sa izuzetkom malih i nekomercijalnih kuća, koje se vode čitalačkim ukusom svojih vlasnika urednika, u Srbiji nema volje za izgradnjom novog tržišta i stvaranjem novih čitalaca – osim ako se to ne oslanja na trenutne svetske trendove.

To znači da će – neumitno – srpski čitaoci biti uskraćeni za naslove koji bi svakako bili izvanredno primljeni kod većine poklonika Džoa Aberkrombija, Stivena Eriksona i Džordža Martina, ali i kod ljubitelja kiberpanka i tvrđe naučne fantastike.

Bojan Butković

Čuj knjiga, dvoumim se između dvojce od mnogih pisaca za koje se plašim da ništa iz njihovog opusa neće ugledati svetlost dana na srpskom. Iako, za naše pojmove, spadaju u mlađe autore. Ali, u ovoj listi, ostaviću Derila Gregorija po strani i lamentiraću nad neobjavljenošću Tima Prata. Naši izdavači su poput streljačkog voda koji stoji na puškoduž razdaljine ali bi najviše voleli ako bi žrtva mogla sama da se obesi.

Strange Adventures of Rangergirl, korice

Strange Adventures of Rangergirl, korice

Pisac čiji prvi roman svrstavaju u cowpunk nikako se ne uklapa u takve lenje aršine kao ni fakat da se uporno drži stare dobre urbane fantastike sa, izgleda, fatalnim nedostatkom paranormalne romanse (mada piše i to, pod psudonimom i jedan je od najuspešnijih pisaca koji se prebacio na Kickstarter izdavanje zahvaljući veoma vernim fanovima). O odličnim zbirkama kratke proze da i ne govorim. Atipičan, teško se sam reklamira i ukoliko se ne pojavi neki novi stari Znak Sagite može samo da mi bude drago što me je otac terao da učim engleski na raspustima.

Oto Oltvanji, pisac

Voice of the Fire – Alan Moore

Do pre koju godinu mogao sam samo da sanjam da neke omiljene strane knjige vidim u knjižarama među domaćim izdanjima, a danas malo koju ne mogu da zamislim prevedenu. Najčešće je to dobro, mada ima knjiga za koje mi je žao što su otkrivene kad vidim kako su bezdušno provučene kroz Google-translate ili kako je nespretno posrbljen njihov hrvatski prevod.

Voice of the Fire, korice

Voice of the Fire, korice

U nekoliko odabranih naslova koji uporno propadaju kroz pukotine naše izdavačke stvarnosti svakako spada i Voice of the Fire (1996), roman prvenac i za sada jedinac – bar dok se ne pojavi gigantski Jerusalem kojim nas plaši – vrhovnog druida, strip-scenariste i prgavog vizionara Alana Mura.

Domaći izdavači knjiga i stripova iz više razloga neće lomiti jedni drugima noge u trci ko će pre objaviti ovaj roman. Prvo, zagonetku kako stripadžiju uvaliti čitaocima proze ili knjigu bez slika podmetnuti ljubiteljima stripa svojevremeno nisu uspeli da reše čak ni strane kolege s obe strane okeana.

Zatim, tu je neatraktivna tema: priču pratimo na istom prostoru kroz vekove, posle klasika kao što su Na Drini ćuprija, a dobrano pre modernih hitova kao što su Atlas oblaka i Brazil – u ovom slučaju u prečniku od 15 kilometara oko Northemptona, u samom srcu Engleske. Ne obećava dvocifrene tiraže, složićete se.

Knjiga je zapravo neka vrsta romana-mozaika sastavljenog od 12 zasebnih a lokacijom i duhovima što je pohode povezanih pripovesti iz različitih epoha, od 2.500 godine p. n. ere u prvom segmentu, do 1995. u poslednjem, gde je pripovedač sam autor. Glas vatre upečatljivo beleži hroniku ljudi sputanih geografijom kroz istorijat njihovih snova, strasti i opsesija. Eh, da. I sklonosti ubistvu i paleži.

Na kraju, u situaciji kada se kod kuće već patimo s prevodima čak i relativno nezahtevnih sadržaja, unapred žalim baksuznog jezičara kom bi u teoriji zapao ovaj tvrd orah: naime, prva i najduža priča ispričana je kroz vizuru praistorijskog čoveka koji ne samo da još nije sasvim ovladao konceptom jezika, već se u svom plemenu smatra jednim od “sporijih”, kako u kljakavu nogu, tako i u zbunjenu glavu; u poređenju s konačnim rezultatom, ozloglašeni uvodni tok svesti romana Buka i bes Vilijema Foknera čita se kao da ga je pisao Hemingvej.

Zato još postoje polovna izdanja, bilo u knjižarama od klasičnog građevinskih materijala ili u njihovim virtuelnim ekvivalentima, a strani jezik možemo da usavršavamo na ovakvim mozgolomkama čak i ako se ne spremamo da predamo zahtev za dvojno državljanstvo.

redakcija i saradnici

vodeća slika: todaysdocument.tumblr.com

sve slike upotrebljene su u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije radi predstavljanja dela i autora, i biće uklonjene na zahtev imaoca prava

Print Friendly, PDF & Email

Komentari

  1. Pošaljem četiri obrazložena predloga a vi odaberete baš onaj sa gej BDSM seksom, ne znam kako to da protumačim ali upamtiću za idući put -.-

Ostavite odgovor na Miloš Petrik Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *